Ovde nebo još zemlju dodiruje

PROBAJTE ovaj napitak sreće, pružite ruke, pa otvorite oči. Kako vam se sada čini nebo - pita mladi budistički sveštenik. - Tako je blizu - odgovaraju svi koji ispijaju sok ličija, voćke nalik ljudskom oku, ubrane u podnožju Himalaja. A nebo je ovde, na Tibetu, uvek blizu. Čini se - nadohvat ruke. Mesto gde se ljubičasti oblaci spuštaju na dlanove i tu promene sve boje duge. I mirise svih godišnjih doba. Tako se čini trenutak dodira sa krovom sveta. Mistično i poznato. Realno i nadrealno. Istorija i legenda. Sve staje u tri reči - daleki zapad Kine. A može i ovako: zemaljsko u kome se ogleda nebesko. - Sad pokrenite ovaj točak i izmerite dušu kosmosa - ponovo upućuje sveštenik. - I pokazuje na zlatom optočeni "kalakare", tibetski točak vere. Onda ga sam pokreće. I to čini kao da je sudbinu čitave planete, u tom trenutku, i sam uzeo u svoje ruke. Ovo je Lasa, glavni grad Tibeta. Za Tibetance budističke vere - sveti grad. Za Kineze, koji su ovde stigli tibetskom železnicom, sa svojim modernim snovima - grad Sunčeve svetlosti. Sunce zaista traje 16 sati i koji minut više. - Dve hiljade godina kreće se točak našeg vremena - kaže Ando Kelešva, čije ime u prevodu znači "oči ljubavi", dok i sam vrti čudesan valjak optočen zlatom u koji su utisnuti znaci drevnog naroda pod Himalajima. Tibetski narod naklonjen Pekingu, točkom "našeg vremena", poručuje da niko više neće moći da zaustavi zahuktalu, modernu Kinu. Drugi, opet, tvrde da nikada neće odustati od zahteva da Tibet "kad tad dobije nezavisnost". Koliko brzo se okreće tibetski točak vere i tradicije, ali i novog, prilagođavanja vremenu, toliko se ovde meri da li je Peking bliži ili dalji. A kineska prestonica je odavde na 4.066 kilometara, idući tibetanskom železnicom, koja je ovom delu Kine, do pre pola veka, potpuno zatvorenom za moderno, donela mnogo novog. Došli su trgovci, doputovali inženjeri, privrednici, profesori. Otvoreni su univerziteti, klinike, mala preduzeća. To je vidljivo na samom ulasku u Lasu, nekad palanku, danas modernu prestonicu autonomne kineske oblasti. Saobraćaj, po četiri trake u oba pravca. Hoteli sa pet zvezdica. Solarno grejanje. Kipi život u glavnoj ulici, Pekinškoj. Sve se šareni od tibetanskih đinđuva, talismana, žada, vešto upletenih magičnih niti. I sve je ponuđeno gostima izdaleka. I, neuobičajeno, možda, za druge delove sveta da je za goste sa strane - sve jeftinije. - Bog je svojom rukom obojio Tibet, a mi te boje uplićemo u naše tradicionalne šare - govori mlada studentkinja Solanžid, tipičan predstavnik tibetske mlade žene: malena, jedra, vatrenih očiju, a mirnih pokreta, koji gotovo uspavljuju. - Bog je bojio Tibet - ponavlja ona ovu rečenicu kao mantru. I, u jednom satu, presvuče se tri puta: iz farmerki uskače u tradicionalno, pa ponovo u džins. Još jedna slika svevremenog grada Bude. Tri dana proveli smo na Tibetu. Isuviše malo da se upiju svi ovi mirisi, boje i nauče mantre. Za zdravlje, sreću, mladost... Isuviše malo da se spozna isceliteljska moć čuda tibetske medicine. Dok čekamo da sa domaćinima krenemo ka jezeru Monsavar, gde Tibetanci i drugi hodočasnici dolaze da "ovde nađu Boga i speru grehe", domaćini nam nude vruće pogače od campe (ječmenog brašna) i mača (čaj s puterom od jakovog mleka). Nikako da savladamo žestinu tog čudesnog mirisa koji na prvi udah - krepi. - Mi ovde živimo od turizma - govori Jang Si. - A turizam se razvija uz pomoć Kine. Sličnu priču sa istom porukom čućemo kasnije, ni od kog drugog do pančam-lame, drugog u rangu budističkih sveštenika na Tibetu. On će nam, verovatno kao i svakom, rado ponuditi objašnjenje - zašto je deo ovdašnjih kaluđera, u martu prošle godine, demonstrirao suprotno budističkoj veri i "tako agresivno krenuo da se obračuna sa državom". Sećanje na prošlogodišnje nemire, četiri meseca pre Olimpijade, na Tibetu je još veoma živo. Ova kineska oblast tada je bila zatvorena za medije, strane diplomate, čak i studente. "Novostima" se posrećilo da tada budu prvi strani medij koji je kročio u svet kineske daljine. Stojimo sa Ma Liu iz lokalnog ministarstva kulture ispred palate Potala, drevnog manastira iz 7. veka. Kinezi je smatraju biserom na krovu sveta. Može da primi oko 3.000 budističkih sveštenika. Visoka je, jedva okom da je premeriš. Ma Liu objašnjava da je građena od kamena i drveta i postavljena na zidine od granita, debljine pet metara. - Kineska vlada je u dva navrata u proteklih deceniju i po u palatu uložila više od 200 miliona dolara - kaže nam. - To znači da Peking poštuje i neguje ovo remek-delo drevne arhitekture, kao i sve belege naše prošlosti. A preko puta palate Potala, novo zdanje. Sa visoko izdignutom crvenom zastavom. Sve je više ovih zastava, a sve manje, šarenih lamaističkih, koje mere dušu kosmosa. TIBETSKA MEDICINA Svačim se ovde leče bolesti: žadom, zlatom, izmetom jaka, prahom planinskih visova, travkama i ko zna sve kakvim čudesima. Uveravaju i pokazuju da napola mrtve pridižu, vraćaju snagu, ali, tajne drevnih recepata čuvaju samo za sebe.
Preuzeto sa www.novosti.rs