Koliko puta ste poželeli da pobegnete na neku drugu planetu? Najrealnija moguća zemaljska stanica kojom možete da odgovorite takvom zahtevu je, za sada ipak samo ”krov sveta”. Sa njega možete dugo zuriti u kosmos i vidik će biti prilično dobar, ali još je verovatnije da ćete završiti dugo zureći duboko u centar… svog ovozemaljskog bića...
TIBET je mesto: najviše duhovnosti i velike istorijske nepravde, moćne gorštačke prirode i najblažih ljudi na svetu, stroge kineske diktature i drevne tibetanske kulture koja opstaje! Kontrasti Tibeta plene i zacrtaće vam se toliko duboko u sećanje da ćete i posle putovanja života, kako ga mnogi nazivaju, poželeti da još dugo, polako udišete razređeni vazduh Himalaja i jednostavno ćutite i osmehujete se…
Ima nešto strašno razoružavajuće u prizorima šarenih tibetanskih manastira, bistrih tibetanskih vidika i, uprkos svim nedaćama, veselog tibetanskog naroda. Nešto u isti mah milo i blisko, ali takođe nedostižno, veliko i tajnovito. Čudno je to – koliko nespokoja možete da pokupite od jednog jedinog pogleda na uštogljenog kineskog čuvara Potale (svetog prebivališta Dalai Lama u Lasi) koji rigidno, birokratski udara pečate i gleda u vas pun neke nedefinisane netrpeljivosti, a onda još čudnije koliko lako taj osećaj potpuno nestaje čim skrenete pogled na jedan običan drveni dovratak tradicionalnih živih boja, samo jedan od mnogih u ovoj fascinantnoj palati duhovnih vodja Tibeta.
Kina i Tibet: svet u svetu, grad u gradu, dva skupa koja su blizu, ali se u stvari uopšte ne presecaju i tako već nametnutih pedesetak godina. Kina je formalno pojela Tibet. Posle velikih pokolja pedesetih godina, progona, izbeglištva, doseljavanja i iživljavanja omladinaca u tzv. kulturnoj revoluciji, Kina se prividno smirila. Ali privid je uvek privid, jer čak i za turiste važe upozorenja o javnom nepominjanju aktuelnog 14. Dalai Lame koji je u naletu aneksije prebegao sa još 2 miliona Tibetanaca u susedni Nepal i Indiju. On sada živi daleko od Tibeta, ali je tajno prisutan u srcima svih Tibetanaca, njegov glas se čuje iz svakog tibetanskog molitvenog žrvnja, a Dalai Lamina fotografija je još uvek jedan od najopasnijih i najdražih poklona kojim možete obradovati prosečnog Tibetanca. O njemu ne zapitkujte mnogo na ulicama jer vas, tako se priča, mogu privesti na ”informativni” razgovor, a u celoj Lasi, glavnom gradu Tibeta, preostao je samo jedan njegov portret iz mladosti, koji se provukao neopaženo budnom oku Kineza. Deo je murala u jednoj od soba letnjikovca Dalai Lama, predivnom parku sa nekoliko rezidecija.
Zbog svega toga, ako vas put nanese na ovo mesto, negde između neba i oblaka, odmah se naštimujte na onaj pravi, zlatni Tibet - pozitivan, živ i srećan, a pokušajte selektivnim oštrim pogledom da eliminišete kineske atribute i prizore, koji naravno potsećaju na svaki soc. realizam koji ste do sada sreli. Široki trgovi i bulevari, loš neon, spomenici besmislenih oblika, loše uniforme, i ipak hajde da ne budemo potpuno negativni beskrajno zabavne bicikl- rikše. Na Tibet se dolazi ne tako čestim avionima sa zapada dvo časovnim letom iz Katmandua (Nepal) ili mnogo učestalijim istočnim letovima iz Kine. Izlazak iz aviona vam se može učiniti pomalo mučan jer zbog nadmorske visine (Lasa je smeštena na 3580m nadmorske visine) vazduh nema onoliko kiseonika na koliko smo navikli. S toga je veoma preporučljivo da dan pre dolaska u Lasu počnete kuru uzimanja tableta protiv visinske bolesti, koje će vam oterati nepotrebnu glavobolju i mučninu. Posle nekoliko dana adaptacije telo će se navići na nove uslove i tablete vam i neće biti potrebne. Ukoliko se odlučite za tradicionalnu tibetansku medicinu, visinsku bolest ćete oterati ekstraktom Rhodiol-e i Rododendron-a.
Sam pogled iz aviona na najviši planinski venac planete će vam otvoriti srce i ono će vam ostati otvoreno za svaki sledeći susret sa tibetanskim krajolicima i kulturom. Možda vam čak uspe da vidite Mont Everest, ukoliko uzbuđenje i pometnja usled radoznalih turista u avionu ne zakrče sve prozore. Kada sletite i smestite se u jedan od sasvim modernih, udobnih i komfornih hotela potražite Barkor trg. Hotela inače ima različitih, mi smo odseli u HOTELu Kyichu u centru grada koji je tipično tibetanskog eneterijera i čiji je vlasnik, netipično za Lasu, Tibetanac. Tibetanci su po pravilu pomoćno osoblje, a na višim položajima u svim delatnostima su naravno Kinezi.
Za prostrani Barkor trg u centru Lase kažu da je ”pravi Tibet”, nepomućen kineskim uplivima. Legenda priča da je na mestu ovoga trga bilo jezero. Tibetanski kralj Srong-can Gam-po (618-649 p.n.e) je na neobičan način tražio mesto za podizanje velikog manastira. Pravo mesto je trebalo da se ukaže bacanjem kraljevskog prstena na tlo. Kraljevski prsten je završio u jezeru, Tibetanci su jezero isušili i na tom mestu je podignut Džokang manastir, a u nastavku manastira velika pijaca na Barkor trgu.
Na tezgama ovoga trga možete pronaći milion suvenira: ogrlice od jakovih kostiju, maštovite kombinacije tirkiza,korala i ćilibara, monašku opremu, ukrasne predmete i amajlije, a sve će vam se nuditi tibetanskom interpretacijom engleskog trgovačkog jezika. Odgovarajući na reči:”Luki, luki... Čip!Čip!”, ljubopitljivim pogledom, osmehom ili pitanjem o ceni ulazite u igru. Sledi cenjkanje i pogađanje... Tek posle nekoliko namrštenih lica, dva tri preteća odlaska i odustajanja od kupovine, i mnogo smeha od strane trgovaca, možete platiti vaše đinđuve i biti zadovoljni i cenom i veselom atmosferom oko vas. Tibetanci naime trguju sa najnevinijim pogledima i osmesima na svetu. Izgleda da ih nije toliko briga šta će i za koliko da prodaju robu, već duboko uživaju u samoj komunikaciji koja je rasterećujuća kao igra...
Gužve oko Džokang manastira počinju rano ujutru. Tibetanci sa molitvenim žrvnjevima u ruci (valjcima na drški sa tegićem kao zamajcem) posećuju i obilaze ne samo Džokang manastir već i ostala sveta mesta. Molitve ispred hramova su tipične tibetanske, sa sklopljenim rukama na grudima, čelu, temenu, a zatim se spuštaju na kolena i potrbuške se pružaju sa ispruženim rukama iznad glave. Onda ponovo ustaju i ponavljaju iste pokrete. Na šakama pri tome nose male drvene štitnike kojima klize po tlu. Molitva deluje kao veoma zdrav niz položaja koji kičmu održava gipkom, a ujedno zrači posvećenjem pomešanim sa dubokom smirenošću. Čak je i ostareli Tibetanci izvode sa zadivljujućom lakoćom.
Drugo mesto koje morate posetiti tokom vašeg boravka u Lasi je već pomenuta Potala: ogromna palata Lama u koju ulazite tek pošto se prilaznim stepenicama popnete na visinu od oko 13 spratova. Kako je na toj nadmorskoj visini svaka pa i manja fizička aktivnost prilično naporna, dobro je da iscrpan obilazak Potale ostavite za neki od dana kada ste se već aklimatizovali. Potala ima dva dela ”noviji” crveni(u stvari - bordo)iz 14.veka koji je 5. Dalai Lama nadogradio na beli deo iz 7. veka. Kralj Srong-can Gam-po je u 7. veku na Crvenom brdu podigao Potalu da bi zasenio svoje buduće neveste jednu nepalsku princezu i jednu kinesku princezu dinastije Tamg. Obe su mu postale žene…
U Potali je živelo svih 13. tibetanskih Lama sa svojim svitama, a sadašnji 14. Dalai Lama je tu boravio do prebega tj. do svoje 16. godine. Palata je puna artefakata umetničke,istorijske i religijske vrednosti. Tronovi Lama, njihove sobe za različite namene, od kojih sobe za meditaciju zaista odišu nekim posebnim vibracijama, velike zlatne stupe - grobnice Lama, zlatne statue vladara Tibeta, Lama, božanstava, svih Budinih emanacija, zatim mandale i tanke od neprocenjive vrednosti (budistički duhovne slike), predmeti koje su koristile Lame, murali i nesagledivi broj molitvenih knjiga od kojih su neke toliko stare da danas ne postoje tumači tih tekstova jer su napisane zaboravljenim drevnim pismom. U samoj palati nije dozvoljeno fotografisanje, a pored turista u nju dolaze hodočasnici celog Tibeta koji s poštovanjem obilaze ovo za njih i dalje sveto mesto.
Preko puta Potale su nekada bile tibetanske kuće koje su Kinezi pedesetih sravnili sa zemljom i podigli veštačko jezerce, veliki socijalistički trg i park. No comment... Ako ništa drugo sada postoji veliki plato za fantastične panorame Potale, ali srušiti veliko naselje i zameniti ga simbolima moći svakako ne spada u miroljubivu i dobru politiku.
Tibetanske kuće su inače po pravilu sagrađene od cigle koja je prefarbana belom bojom, četvrtaste su sa ravnim krovom, drvenim vratima i teget okvirim oko prozora. Na prozorima su platna živih boja i simbola sa plisiranim gornjim delom koji razigrano vijori na vetru. Na krovu svake tibetanske kuće nalazi se niz raznobojnih zastavica. Njih svake Nove godine, dakle u februaru, menjaju i postavljaju nove koje tu stoje čitave godine. Plava zastavica kao nebo, bela kao oblak, crvena kao vatra, zelenu kao voda i žuta kao zemlja. Tibetanci se inače bave poljoprivredom. Na planinskoj krševitoj zemlji gaje pretežno ječam, žito, krompir i zanimljivu vrstu govečeta sa dugačkom dlakom od čije vune se prave najfinija tkanja. Jakovi su veoma korisne životinje. Daju mleko, meso, vunu, a čak se i njihov sasušen izmet koristi kao ekološko gorivo izuzetne toplotne vrednosti.
Tibetanska tipična hrana je tzv. canpa - ječmena kaša koja se stavlja u tibetanski ”butter tea”. To je čaj umućen sa puterom od jakovog mleka. Ukus mu je slankast i fantastično okrepljujući, tako da više liči na jaku supu od pečuraka nego na čaj. Pored ove najtradicionalnije hrane tibetanci jedu razne vrste punjenih loptica testenine zvanih momo, koje začinjavaju sa ljutim sosovima od belog luka i đumbira. Supe od đumbira su takođe popularne kao i kariji, gulaši od različitog mesa i kuvani daal kao u Indiji – ljuto varivo od sočiva.
U blizini Lase u brdima nalazi se još mnogo budističkih hramova od kojih su neki zbog svoje skromnosti odoleli kulturnoj revoluciji Kineza, pa tako najstariji manastir Pa-bon-ka iz 7. veka nikada nije bio razrušen i živi dan danas svojim mirnim budističkim životom. Drepung, pak, “grad hram” u kome je nekada živelo i do 10 000 monaha, sada je potpuno obnovljen od rušilačkih intervencija ”veselih studenata” kulturne revolucije, i u njemu danas ima svega 700 monaha. Još toliko toga se može videti i doživeti na Himalajskoj zaravni. Tradicionalna sela, sveta planina Kailaš, treking ture oko jezera Namtso i Lhamo Latso, izvorišta najmoćnijih reka sveta koje nastaju na Himalajima, manastiri koji se bave isključivo tibetanskom tradicionalnom medicinom… Tibet je još uvek neistražena teritorija čiju tajnu polako otkrivaju svetski putnici, umetnici, hodočasnici, planinari, mistici, putopisci, istoričari, lekari… Da li ste spremni za “krov sveta”?
Preuzeto sa www.seminar.rs
TIBET je mesto: najviše duhovnosti i velike istorijske nepravde, moćne gorštačke prirode i najblažih ljudi na svetu, stroge kineske diktature i drevne tibetanske kulture koja opstaje! Kontrasti Tibeta plene i zacrtaće vam se toliko duboko u sećanje da ćete i posle putovanja života, kako ga mnogi nazivaju, poželeti da još dugo, polako udišete razređeni vazduh Himalaja i jednostavno ćutite i osmehujete se…
Ima nešto strašno razoružavajuće u prizorima šarenih tibetanskih manastira, bistrih tibetanskih vidika i, uprkos svim nedaćama, veselog tibetanskog naroda. Nešto u isti mah milo i blisko, ali takođe nedostižno, veliko i tajnovito. Čudno je to – koliko nespokoja možete da pokupite od jednog jedinog pogleda na uštogljenog kineskog čuvara Potale (svetog prebivališta Dalai Lama u Lasi) koji rigidno, birokratski udara pečate i gleda u vas pun neke nedefinisane netrpeljivosti, a onda još čudnije koliko lako taj osećaj potpuno nestaje čim skrenete pogled na jedan običan drveni dovratak tradicionalnih živih boja, samo jedan od mnogih u ovoj fascinantnoj palati duhovnih vodja Tibeta.
Kina i Tibet: svet u svetu, grad u gradu, dva skupa koja su blizu, ali se u stvari uopšte ne presecaju i tako već nametnutih pedesetak godina. Kina je formalno pojela Tibet. Posle velikih pokolja pedesetih godina, progona, izbeglištva, doseljavanja i iživljavanja omladinaca u tzv. kulturnoj revoluciji, Kina se prividno smirila. Ali privid je uvek privid, jer čak i za turiste važe upozorenja o javnom nepominjanju aktuelnog 14. Dalai Lame koji je u naletu aneksije prebegao sa još 2 miliona Tibetanaca u susedni Nepal i Indiju. On sada živi daleko od Tibeta, ali je tajno prisutan u srcima svih Tibetanaca, njegov glas se čuje iz svakog tibetanskog molitvenog žrvnja, a Dalai Lamina fotografija je još uvek jedan od najopasnijih i najdražih poklona kojim možete obradovati prosečnog Tibetanca. O njemu ne zapitkujte mnogo na ulicama jer vas, tako se priča, mogu privesti na ”informativni” razgovor, a u celoj Lasi, glavnom gradu Tibeta, preostao je samo jedan njegov portret iz mladosti, koji se provukao neopaženo budnom oku Kineza. Deo je murala u jednoj od soba letnjikovca Dalai Lama, predivnom parku sa nekoliko rezidecija.
Zbog svega toga, ako vas put nanese na ovo mesto, negde između neba i oblaka, odmah se naštimujte na onaj pravi, zlatni Tibet - pozitivan, živ i srećan, a pokušajte selektivnim oštrim pogledom da eliminišete kineske atribute i prizore, koji naravno potsećaju na svaki soc. realizam koji ste do sada sreli. Široki trgovi i bulevari, loš neon, spomenici besmislenih oblika, loše uniforme, i ipak hajde da ne budemo potpuno negativni beskrajno zabavne bicikl- rikše. Na Tibet se dolazi ne tako čestim avionima sa zapada dvo časovnim letom iz Katmandua (Nepal) ili mnogo učestalijim istočnim letovima iz Kine. Izlazak iz aviona vam se može učiniti pomalo mučan jer zbog nadmorske visine (Lasa je smeštena na 3580m nadmorske visine) vazduh nema onoliko kiseonika na koliko smo navikli. S toga je veoma preporučljivo da dan pre dolaska u Lasu počnete kuru uzimanja tableta protiv visinske bolesti, koje će vam oterati nepotrebnu glavobolju i mučninu. Posle nekoliko dana adaptacije telo će se navići na nove uslove i tablete vam i neće biti potrebne. Ukoliko se odlučite za tradicionalnu tibetansku medicinu, visinsku bolest ćete oterati ekstraktom Rhodiol-e i Rododendron-a.
Sam pogled iz aviona na najviši planinski venac planete će vam otvoriti srce i ono će vam ostati otvoreno za svaki sledeći susret sa tibetanskim krajolicima i kulturom. Možda vam čak uspe da vidite Mont Everest, ukoliko uzbuđenje i pometnja usled radoznalih turista u avionu ne zakrče sve prozore. Kada sletite i smestite se u jedan od sasvim modernih, udobnih i komfornih hotela potražite Barkor trg. Hotela inače ima različitih, mi smo odseli u HOTELu Kyichu u centru grada koji je tipično tibetanskog eneterijera i čiji je vlasnik, netipično za Lasu, Tibetanac. Tibetanci su po pravilu pomoćno osoblje, a na višim položajima u svim delatnostima su naravno Kinezi.
Za prostrani Barkor trg u centru Lase kažu da je ”pravi Tibet”, nepomućen kineskim uplivima. Legenda priča da je na mestu ovoga trga bilo jezero. Tibetanski kralj Srong-can Gam-po (618-649 p.n.e) je na neobičan način tražio mesto za podizanje velikog manastira. Pravo mesto je trebalo da se ukaže bacanjem kraljevskog prstena na tlo. Kraljevski prsten je završio u jezeru, Tibetanci su jezero isušili i na tom mestu je podignut Džokang manastir, a u nastavku manastira velika pijaca na Barkor trgu.
Na tezgama ovoga trga možete pronaći milion suvenira: ogrlice od jakovih kostiju, maštovite kombinacije tirkiza,korala i ćilibara, monašku opremu, ukrasne predmete i amajlije, a sve će vam se nuditi tibetanskom interpretacijom engleskog trgovačkog jezika. Odgovarajući na reči:”Luki, luki... Čip!Čip!”, ljubopitljivim pogledom, osmehom ili pitanjem o ceni ulazite u igru. Sledi cenjkanje i pogađanje... Tek posle nekoliko namrštenih lica, dva tri preteća odlaska i odustajanja od kupovine, i mnogo smeha od strane trgovaca, možete platiti vaše đinđuve i biti zadovoljni i cenom i veselom atmosferom oko vas. Tibetanci naime trguju sa najnevinijim pogledima i osmesima na svetu. Izgleda da ih nije toliko briga šta će i za koliko da prodaju robu, već duboko uživaju u samoj komunikaciji koja je rasterećujuća kao igra...
Gužve oko Džokang manastira počinju rano ujutru. Tibetanci sa molitvenim žrvnjevima u ruci (valjcima na drški sa tegićem kao zamajcem) posećuju i obilaze ne samo Džokang manastir već i ostala sveta mesta. Molitve ispred hramova su tipične tibetanske, sa sklopljenim rukama na grudima, čelu, temenu, a zatim se spuštaju na kolena i potrbuške se pružaju sa ispruženim rukama iznad glave. Onda ponovo ustaju i ponavljaju iste pokrete. Na šakama pri tome nose male drvene štitnike kojima klize po tlu. Molitva deluje kao veoma zdrav niz položaja koji kičmu održava gipkom, a ujedno zrači posvećenjem pomešanim sa dubokom smirenošću. Čak je i ostareli Tibetanci izvode sa zadivljujućom lakoćom.
Drugo mesto koje morate posetiti tokom vašeg boravka u Lasi je već pomenuta Potala: ogromna palata Lama u koju ulazite tek pošto se prilaznim stepenicama popnete na visinu od oko 13 spratova. Kako je na toj nadmorskoj visini svaka pa i manja fizička aktivnost prilično naporna, dobro je da iscrpan obilazak Potale ostavite za neki od dana kada ste se već aklimatizovali. Potala ima dva dela ”noviji” crveni(u stvari - bordo)iz 14.veka koji je 5. Dalai Lama nadogradio na beli deo iz 7. veka. Kralj Srong-can Gam-po je u 7. veku na Crvenom brdu podigao Potalu da bi zasenio svoje buduće neveste jednu nepalsku princezu i jednu kinesku princezu dinastije Tamg. Obe su mu postale žene…
U Potali je živelo svih 13. tibetanskih Lama sa svojim svitama, a sadašnji 14. Dalai Lama je tu boravio do prebega tj. do svoje 16. godine. Palata je puna artefakata umetničke,istorijske i religijske vrednosti. Tronovi Lama, njihove sobe za različite namene, od kojih sobe za meditaciju zaista odišu nekim posebnim vibracijama, velike zlatne stupe - grobnice Lama, zlatne statue vladara Tibeta, Lama, božanstava, svih Budinih emanacija, zatim mandale i tanke od neprocenjive vrednosti (budistički duhovne slike), predmeti koje su koristile Lame, murali i nesagledivi broj molitvenih knjiga od kojih su neke toliko stare da danas ne postoje tumači tih tekstova jer su napisane zaboravljenim drevnim pismom. U samoj palati nije dozvoljeno fotografisanje, a pored turista u nju dolaze hodočasnici celog Tibeta koji s poštovanjem obilaze ovo za njih i dalje sveto mesto.
Preko puta Potale su nekada bile tibetanske kuće koje su Kinezi pedesetih sravnili sa zemljom i podigli veštačko jezerce, veliki socijalistički trg i park. No comment... Ako ništa drugo sada postoji veliki plato za fantastične panorame Potale, ali srušiti veliko naselje i zameniti ga simbolima moći svakako ne spada u miroljubivu i dobru politiku.
Tibetanske kuće su inače po pravilu sagrađene od cigle koja je prefarbana belom bojom, četvrtaste su sa ravnim krovom, drvenim vratima i teget okvirim oko prozora. Na prozorima su platna živih boja i simbola sa plisiranim gornjim delom koji razigrano vijori na vetru. Na krovu svake tibetanske kuće nalazi se niz raznobojnih zastavica. Njih svake Nove godine, dakle u februaru, menjaju i postavljaju nove koje tu stoje čitave godine. Plava zastavica kao nebo, bela kao oblak, crvena kao vatra, zelenu kao voda i žuta kao zemlja. Tibetanci se inače bave poljoprivredom. Na planinskoj krševitoj zemlji gaje pretežno ječam, žito, krompir i zanimljivu vrstu govečeta sa dugačkom dlakom od čije vune se prave najfinija tkanja. Jakovi su veoma korisne životinje. Daju mleko, meso, vunu, a čak se i njihov sasušen izmet koristi kao ekološko gorivo izuzetne toplotne vrednosti.
Tibetanska tipična hrana je tzv. canpa - ječmena kaša koja se stavlja u tibetanski ”butter tea”. To je čaj umućen sa puterom od jakovog mleka. Ukus mu je slankast i fantastično okrepljujući, tako da više liči na jaku supu od pečuraka nego na čaj. Pored ove najtradicionalnije hrane tibetanci jedu razne vrste punjenih loptica testenine zvanih momo, koje začinjavaju sa ljutim sosovima od belog luka i đumbira. Supe od đumbira su takođe popularne kao i kariji, gulaši od različitog mesa i kuvani daal kao u Indiji – ljuto varivo od sočiva.
U blizini Lase u brdima nalazi se još mnogo budističkih hramova od kojih su neki zbog svoje skromnosti odoleli kulturnoj revoluciji Kineza, pa tako najstariji manastir Pa-bon-ka iz 7. veka nikada nije bio razrušen i živi dan danas svojim mirnim budističkim životom. Drepung, pak, “grad hram” u kome je nekada živelo i do 10 000 monaha, sada je potpuno obnovljen od rušilačkih intervencija ”veselih studenata” kulturne revolucije, i u njemu danas ima svega 700 monaha. Još toliko toga se može videti i doživeti na Himalajskoj zaravni. Tradicionalna sela, sveta planina Kailaš, treking ture oko jezera Namtso i Lhamo Latso, izvorišta najmoćnijih reka sveta koje nastaju na Himalajima, manastiri koji se bave isključivo tibetanskom tradicionalnom medicinom… Tibet je još uvek neistražena teritorija čiju tajnu polako otkrivaju svetski putnici, umetnici, hodočasnici, planinari, mistici, putopisci, istoričari, lekari… Da li ste spremni za “krov sveta”?
Preuzeto sa www.seminar.rs
0 коментара:
Постави коментар