Poslednje novosti:POSLJEDNJE NOVOSTI: Tibet: Jedna osoba preminula od plućne kuge, četvoro zaraženo | Tanjug | 26. 09. 2010. - 15:46h |Jedna osoba je umrla od plućne kuge, dok su četiri zaražene na Tibetu, saopštile su danas kineske vlasti.Tibetansko regionalno ministarstvo zdravlja je saopštilo da su svi slučajevi zaraze zabeleženi u selu Laduo, u okrugu Lang, preneo je AP. U saopštenju se navodi da je prvi slučaj bolesti otkriven 23. septembra i da je pacijent preminuo od jake upale pluća. Preostalih četvoro zaraženih su smešteni u karantin. Plućna kuga može da izazove smrt u roku od 24 sata ukoliko se ne leči. Prošle godine epidemija ove bolesti u jednom gradu u provinciji Singhai odnela je tri života, dok je devet ljudi zaraženo, pa su vlasti bile primorane da tu zajednicu od 10.000 ljudi izoluju, podsetila je američka agencija.

субота, 6. новембар 2010.

Putopisi - Tibet

Putovanje na Tibet

Naše putovanje na Tibet trajalo je od 17. o7. do 10. 08. 2004. godine, odnosno toliko je trajao celi put koji je uključivao i neke druge delove Kine i dva dana Moskve u povratku zbog reda letenja aviona za Beograd.

17.07.
Beogradski aerodrom je u haotičnom stanju zbog rekonstrukcije. Ipak, s obzirom da smo stigli na vreme, a i da je Aeroflot imao čak 4 šaltera, izbegli smo gužvu i vrlo brzo prošli pasošku i carinsku kontrolu.
Avion – Tupoljev poleteo je na vreme, i nakon 2 sata smo sleteli u Moskvu, na Šeremetjevo 2. Aerodrom je pristojno velik, sa nekoliko kafića – posebno je simpatičan Irski bar. Medjutim aerodrom ima neverovatne stolice za čekanje poletanja. Naime, od metala su i potpuno ledene. Izuzetno neprijatno!
Moskovsko vreme je 2 sata unapred. Sledilo je čekanje od nekih šest i po sati.
Za Šangaj smo poleteli, takodje na vreme, velikim Iljušinom. Let je u početku bio vrlo nemiran, vazdušne turbulencije takve da su prekinuli sa služenjem večere, a nama je oboma bilo mučno. Na sreću to nije dugo trajalo, malo smo spavali, malo gledali film i na vreme, nakon 8,5 sati leta sleteli smo na Šangajski aerodrom. Kinesko vreme je daljnja 4 sata unapred, dakle 6 sati u odnosu na SCG.

18.07.
Nakon što smo dočekali kofere, ugledasmo i g. Lia - vodiča. Njegovo ime smo dobili još u Beogradu, zajedno sa vaučerima, avio- kartama i svim papirima i obaveštenjima vezanim za putovanje.
Tu smo se i prvi put upoznali sa grupom. Uz nas, grupa je imala još 15 učesnika – svi su bili Nemci, 1 porodica sa dvoje dece, 3 gospodje koje su putovale same i mi ostali u paru. Vodič nas je obavestio da će praksa biti da naš prtljag putuje odvojeno od nas i da ga u principu vodjamo tek u hotelu. To je uglavnom i bilo tako i odlično je funkcionisalo.
Nakon jedne poduže vožnje kroz Šangaj, stigli smo u hotel Lansheng Radisson. Već tokom vožnje postali smo fascinirani gradom – Šangaj je u delu kojim smo prošli savršeno moderan grad, prepun solitera koji se po lepoti i maštovitosti arhitekata definitivno razlikuju od solitera u ostalom delu sveta. U pozitivnom smislu, naravno!
Hotel Lansheng Radisson ima 4 zvezdice, koliko će imati i ostali hoteli u kojima ćemo boraviti u Kini. Dobili smo apartman, koji je bio veličine od oko 80 kvadratnih metara. Ogroman dnevni boravak, ogromna spavaća soba, ogromno kupatilo, sa kadom i odvojenom tuš kadom, dva zasebna toaleta, predsoblje, zasebna prostorija koja predstavlja garderobu sa svojim zasebnim osvetlenjem, prelep nameštaj, vitrine sa ugradjenim osvetlenjima, dva televizora, puno zelenila – cveća, a od svega najlepše - prozor lučnog oblika koji je duže cele strane dnevnog boravka, spojen sa spavaćom sobom.
Nakon odmora od neka 3 sata, autobusom smo otišli do jednog hrama koji je karakterističan po dvema skulpturama Bude, izradjenim od belog, burmanskog žada. Vozač autobusa imao je bele pamučne rukavice a menjač mu je takodje bio obložen belim materijalom, što sprečava znojenje. Bilo je veoma je toplo, oni kažu 37 stepeni. Naime, ukoliko temperatura predje 37, zakonom je predvidjeno da se promeni radno vreme, i uopšte dolazi do mnogih promena, tako da se, kada je izuzetna vrućina, uvek javlja da je baš 37 stepeni.
Fakultativno je uveče bila poseta zabavnom centru – kineska gimnastika, balet, vožnja motociklima unutar žičane kugle, koja nas je posebno fascinirala. Naime sedam motocikla, punom brzinom se vozi unakrst u malenom prostoru, a da se i ne dotaknu. Na sreću!!!
Izašli smo u izuzetno toplu i vlažnu noć. Vazduh je baš zasićen vlagom, i ljudi koji nemaju klimu u stanovima izlaze na ulice i bukvalno samo u donjem vešu sede, pijuckaju sokove, razgovaraju – druže se.
Inače, kada temperatura predje 35 podeok, grad nije osvetljen punim kapacitetom, jer se štedi struja za klima uredjaje koji tada rade punom parom. Nažalost, zbog tako visoke temperature nismo videli u potpunosti osvetljen grad. Ali i to što smo videli je dovoljno - Šangaj je kao bajka – b o ž a n s t v e n!!

19.07.
Nakon doručka posetili smo tzv. mandarinski vrt – Yu vrt. Kina je poznata po gradnji vrtova, i svaki iole bogatiji Kinez treba da ga ima i ima ga. Ovaj je bio predivan, krcat raznovrsnim biljkama, ali i interesantnim gradjevinama i stazama. Svaki vrt u Kini mora da ima most i to cik-cak most. Cik-cak zato što predstavlja šarolikost, a ravan most bi predstavljao monotonost. Svaki vrt mora da ima vodu i to pregradjenu zidom – zašto zidom? - zato što nam on pruža mogućnost da zamislimo šta se iza njega nalazi, zid pruža mogućnost imaginacije, jer, ukoliko ga nema tačno bi se znalo dokle je voda. Nadalje, svaki je mandarin u svom vrtu imao drvo banane - ne zbog ploda – nego, kada pada kiša, sa njenog velikog lišća koje se nadnosi nad vodu padaju kapi, koje opet dočaravaju u glavi posmatrača sve ono što on svojom imaginacijom može da zamisli. Vrtovi su obično okruženi zidom. Ali u zidu su prozori, zapravo rupe sa giterima. Kroz njih se nazire drugi, tudji vrt. Dakle možemo da uživamo u svom i u onom drugom, susednom vrtu. Kao i naš sused. To je osnovna svrha tih prozora. I poslednje vezano za mandarinski vrt su neverovatni cvrčci, koji ne cvrče, nego vrište - bukvalno. I to oko 30 sekundi, nakon čega sledi isto tolika pauza, pa se ceo ritual ponavlja.
Izlaskom iz mandarinskog vrta, našli smo se u starom delu Šangaja, veoma šarenom i živopisnom sa mnoštvom prodavnica, lampiona, i sa karakterističnom kineskom arhitekturom.
Posle ručka otišli smo na čuveni Bund, zapravo najznačajnije sastajalište u Šangaju gde, s jedne strane počinje promenada uz reku, a s druge strane počinje Nanjing ulica, najznačajnija trgovačka ulica Šangaja, dugačka oko 5,5 km, koja je jednim delom pašačka zona. Inače ceo taj kraj je izgradjen u doba engleske vladavine, to su vrlo lepe, stare zgrade, dok se s preke strane reke nalazi novi deo grada, oni prelepi soliteri. Interesantno je da je Šangaj luka, luka na moru koje je od centra grada udaljeno oko 60 km. Zbog zagadjenja, kupanja nema ni u moru ni na reci.

20.07.
Rano ujutro, nakon doručka, iz hotela smo pošli na aerodrom, na put za Xi' an . Kofere smo sat pre toga ostavili ispred vrata soba, i oni su nezavisno doneti na aerodrom, čekirani, tako da smo mi samo dobili odreske od prtljage (jedan iz grupe dobija sve odsečke, i oni se sa prtljagom uporedjuju na aerodromu odredišta).
Let od Šangaja do Xi 'ana trajao je 2 sata. Dočekalo nas je toplo vreme, oko 33 stepena, ali suvlje nego u Šangaju, što nas je obradovalo. U kineskom smislu Xi 'an je mali grad – uži deo grada ima oko 3 miliona stanovnika, a širi oko 6 miliona. Na aerodromu nas je dočekala gdja Lili, naš vodič i odmah smo pošli u razgledanje terakota armije.
Ovo nalazište se nalazi oko 30 km od grada, a aerodrom oko 50 km, tako da je vožnja od aerodroma do terakota armije bila oko 80 km . Terakota armija je napravljena pre oko 2000. godina. Prvi kineski car ujedinitelj (koji je ujedinio sve kineske provincije), zaželeo je da ima pratnju kada bude krenuo na drugi svet. To je bilo i doba početka izgradnje velikog zida (kineskog zida). Car je imao dva sina, i po tradiciji stariji je trebao da nasledi presto. Medjutim, car je s njim bio u lošim odnosima, pa ga je poslao da nadgleda gradnju zida. Uz cara je ostao mladji sin, koji je cara i nasledio. To se desilo relativno brzo, jer je car, na putu kamo je krenuo da poseti svoje ujedinjene provincije, umro od, do danas nepoznate bolesti.
Samo nalazište ima 4 velika paviljona. U prvom paviljonu se nalazi 6.000 iskopanih vojnika, u drugom 2.000, u trećem 98, a u četvrtom se nalaze dve kočije, koje su bile namenjene carevoj duši i njenom putovanju na drugi svet. Njih je caru, u znak zahvalnosti, poklonio omiljeni sin.
Po dolasku u hotel spustila se prava monsunska kiša. Nakon nešto manje od sata padanja, kiša je kolnik ispred hotela pretvorila u “more”. Vode je bilo oko 30-40 cm. Čak je bilo i talasića. Ali kanalizacija je neverovatna – za nekih sat i po, sve je usahlo tako da smo mi izašli napolje i prelazili tu istu ulicu.

21. 07.
U 9 sati pre podne, nakon doručka posetili smo veliku pagodu. Ova pagoda predstavlja budistički hram u kome i danas živi 40 monaha. Nalazi se na prelepo uredjenoj površini, punoj vrtova za meditaciju, tornjeva i kitnjaste kineske arhitekture.
Sledeća je bila poseta zidu koji opasava stari Xi 'an. Zid je izgradjen u doba Mongola, jer je postojao strah od napada. Izuzetno je debeo, u podnožju 15-18m, a gore je oko 14 do 15m. Postoje 4 kapije – istočna, zapadna, severna i južna.
Sledila je poseta fabrici svile, žada i dekoraciji svile. Tokom demonstracije dekoracije svile se vidi da je glavna umetnost u savijanju svile - umakanje u boje je lakši deo posla. Sve se nalazi u jednom prostoru (na raznim spratovima), a na ulazu je napisano da je pripremljeno za posetu stranim turistima. Medjutim, od ovih prostorija je mnogo interesantnija bila okolina - izuzetno bedna četvrt, bez kanalizacije, puno starih ljudi, zajednički toalet za celu ulicu, i slično. Vrlo, vrlo tužno!
Posle ručka smo posetili konfučijanski hram, gde se nalazi najveća zbirka kaligrafskih zapisa u kamenu 1.095 – naziva se kamena prašuma.
Uveče oko pola sedam smo otišli u stari deo grada. Posetili smo stari market – zapravo tržni prostor gde se u jednom delu nalazi nepregledna ulica suvenira, a u drugom delu, isto tako nepregledna ulica tezgi sa hranom, zapravo raznih vrsta pečenjara. Iako su se neki iz grupe usudili da jedu, mi to ipak nismo učinili.
Veče je završilo igrom svetla, vode i zvuka. Naime u pozadini velike pagode, koju smo posetili toga jutra, nalazi se ogroman prostor-plato gde iz zemlje u ritmu muzike izbija voda. Ceo program je trajao oko 20 minuta. Započelo je sa dva bečka valcera, nakon čega je usledila jedna kineska pesma, zatim španska i ceo program je zavšio kineskom muzikom. Bilo je neverovatno mnogo sveta, oko 100 – 150.000 nasmejanih, srećnih lica. Uglavnom su ljudi dolazili sa decom. Kada je koncert završio nije bilo nikakve gužve – ljudi su prosto smerno krenuli svojim kućama, i mi našem autobusu. Svaka čast na redu!!

22. 07.
Rano ujutro smo poleteli sa Cheng-du, glavni grad provincije Sečuan. Let je trajao oko 2 sata. Provincija Sečuan je karakteristična po pandama, tako da se i ovaj grad zove grad pandi. Ima oko 3 miliona stanovnika, to je jedan vla žan grad, pun zelenila, pun reka i raznih kanala.
Odmah po sletanju krenuli smo u obilazak grada – a prvo je bila poseta kolibi u kojoj je nekada živeo jedan od njihovih najčuvenijih pesnika – Du Vu. Živeo je od 712. do 770. godine. Pisao je romantične pesme u doba kada je Chengdu bio u velikim patnjama. Naime, car je u to doba imao 4 konkubine, od kojih mu je jedna bila miljenica. Totalno je bio okupiran njome, a svu je vlast prepustio njenom bratu koji nije umeo da vlada. Harala je glad, boleštine, leševi su ležali svuda po ulicama. Masa sveta je napuštala Cheng-du i odlazila u Xi'an, koji je dugo vreme bio glavni grad. To je bio vremenski okvir u kojem je živeo ovaj pesnik.
Ceo kompleks je u predivnoj prirodi, predivnom parku, sve je puno, puno egzotičnog bilja, puno je vode, kanala, bambusa, izgradjene su i neke zgrade u karakterističnom kineskom stilu, postoji mnogo skulptura, ne samo pesnika Du Vu-a, nego i drugih značajnih pesnika Kine iz različitih vremenskih perioda, izloženi su mnogi stihovi pojedinih pesnika. Rečju celo područje je više nego romantično.
Sledila je poseta fabrici brokata, gde je demonstrirano kako se on pravi.
Nakon ručka (sečuanska hrana je začinjenija-ljuća od hrane ostalog dela Kine), posetili smo ZOO, koji je prilično nehuman – naime, životinje su zatvorene u relativno malim kavezima, i nemaju mogućnost većeg kretanja. Tu žive i 2 pande, i tzv. crvena panda, koja pomalo liči na rakuna – ima buckast rep i manja je od normalnih pandi, koje mogu da budu i 200 kg teške.
U hotelu ostavljamo stvari koje nam nisu potrebne u Tibetu. Naime, strogo se vodi računa o težini kofera kada se leti za Tibet, tako da višak ostavljamo, s obzirom da po povratku ponovo dolazimo u isti hotel. Budjenje narednog dana predvidjeno je u 4 ujutro, a već u 10 do 5 se polazi na aerodrom za Tibet.

23.07.
Oko 8 sati smo stigli na aerodrom Gonggar, koji se nalazi na visini od 3572 m. Dočekao nas je vodič, g. Tang i vozač, g. Dang. Osetili smo laganu vrtoglavicu i pospanost, koja je možda prouzrokovana i ranim ustajanjem.
Vozili smo se dva sata do mesta Ce Dang, i smestili se u hotel istog imena, sa tri zvezdice. Uopšte hoteli na Tibetu biće svi sa toliko zvezdica.
Grad Ce Dang ima oko 30.000 stanovnika i treći je po veličini grad na Tibetu. Sastoji se zapravo samo od jedne velike, glavne, trgovačke ulice i nekoliko kratkih pobočnih. Odmah iza nalaze se brda.
Celo posle podne, posle ručka je bilo slobodno, odnosno predvidjeno za aklimatizaciju. Mi nismo otišli ni na ručak, nego smo legli i odspavali 3,5 do 4 sata. Kada smo hteli malo da se osvežimo, umijemo – (ne otuširamo, jer nam je rečeno da to prvi dan na toj velikoj visini ne činimo), desilo se nešto neverovatno – sve ono što smo imali u toaletnim torbicama pod pritiskom, delimično je iscurelo, a deodorans koji je bio sa kuglicom, kad sam ga otvorila napravio je – beng – i kuglica je izletela napolje.
Celo poslepodne smo, što šetali, što odmarali se i uveče nakon večere, relativno rano legli. Hrana je slična kineskoj, iako ima izvesne razlike.

24.07.
U 9 sati smo krenuli u posetu najstarijem budističkom manastiru Samye, koji se nalazi nedaleko od Ce Danga. Prvo smo išli autobusom pola sata, a zatim velikim čamcem, koji je naš vodič zvao brodom, preko jezera koje čini reke Tsangpo. Ulazi se na «navlačenje» - dvoje ljudi stoje na čamcu, a mi dižemo nogu oko 1 m visine i oni nas povlače. Sam brodić nije na suvom nego u mulju, preko kojeg je nabacan stari papir. Brodić je pregradjen daskama po vertikali na svaki 1 metar, pa ako se probuši jedan deo , ostatak ne može da potone. Pored nas na brodu su bili i domaći stanovnici – pored ostalih i jedna žena, vrlo neuredna i prljava, koja je celo vreme čučala u uglu broda. Nakon izvesnog vremena je iz nedara izvukla najlon kesicu i iz nje nešto, što je gurnula u nos. Verovatno u dodiru sa sluzi iz nosa, to «nešto» je počelo da se dimi, a dim joj je izlazio i na usta. Droga?!!! Vodič mi je rekao da se radi o «tibetanskom duvanu». Preko reke smo se vozili oko 1,5 sat, i onda je usledilo izlaženje – opet u mulj. Dve gospodje iz naše grupe su izule cipele i zagazile. Pa kud puklo! Tibetanci, i muškarci i žene iz čamaca izlaze sa neverovatnom lakoćom.
Utovarili su smo se u lokalni autobus (prljav i zapušten) u koji staje normalno 22 ljudi, a bilo nas je tridesetak – stajalo se dakle, i krenuli smo po rupčagama prema manastiru. Put je na trenutke bio veoma strm.
Manastir Samye je osnovan u 8 veku. Izgradio ga je Padmasambhava (guru Rinpoče), indijski tantričar koji je učvrstio budizam u Tibetu, prihvativši i sve pređašnje lokalne bogove i tradicije. Manastir ima 4 nivoa, u koja se penje kamenim, uskim, a vrlo visokim, odnosno strmim stepenicama. S obzirom da je toga dana bio neki praznik, prisustvovali smo i molitvi kaludjera, koji su bili u crvenkastim odorama, obrijanih glava. Molitva je bila vrlo finog ritma.
Ručali smo u manastiru – iz hotela su nam poneli lunch pakete, i krenuli smo natrag. Opet u autobus, pa čamac, reka Tsangpo – jedna od pritoka Bramaputre. U hotel smo stigli oko 15 časova i do večere imali slobodno.
Otišla sam na tibetansku masažu – trajala je 1 sat, masirao me dečko - Tibetanac, sa neverovatno jakim rukama. Na trenutke je čak bilo bolno, ali je ipak prijalo.
Jedno od jela za večeru je bio jak . To je životinja slična bizonu samo manja, koja živi na velikim visinama. Interesantan je način kako je bio poslužen. Na sto je na jedno debeloj dasci doneta vrela posuda od tuča, u koju su iz tanjira istresli već pripremljenog, začinima začinjenog jaka sa povrćem. Jako cvrči, poklopi se i još se pred nama dokuvava. Bilo je veoma ukusno! Opet je bilo izmedju 12 i 15 jela.

25.07.
U 6 sati ujutro ostavili smo kofere ispred vrata, i u 7 sati krenuli iz Ce Danga na put preko Himalaja, do grada Shigatze. U autobusu smo imali jastuk sa kiseonikom, jer smo se spremali na velike visine. Preko Himalaja postoje tri puta, dva su asfaltirana a jedan, najstariji nije. Kako se ova dva asfaltirana popravljaju, ceo put preko Himalaja se ostvaruje ovim trećim, dužim, najgorim, najstarijim i u nekadašnje vreme, jedinim. Prvih 100 km je bilo asfaltirano, i to je put koji vodi do Lase; prošli smo kroz predgradje Lase i skrenuli ulevo prema Himalajima. Čekalo nas je 170 km rupa, opasnosti, na mestima reka koja prelazi drum.
Uz cestu uglavnom krivudaju snežne reke, prelepe, i veoma brze. Prvo smo stali na 4 500 m visine i tu smo ručali – iz lunch paketa koje je vodič nosio. Zatim smo prešli prevoj na 4 700 m, pa stali na 4 900 m gde nam je pukla guma, i morali smo da je proimenimo, i konačno na najvišem prevoju – Šeguli, 5 360 m. To je veća visina od Mont Blana koji je 4 810 m. Sve je u snegu tako da smo se i grudvali. Uopšte prizori na Himalajima su neverovatni – beskrajna, moćna, večna lepota!!!
Poslednjih stotinjak kilometara je opet asfalt i njime smo, kasno uveče oko 10 sati stigli u Shigatze – drugi grad po veličini na Tibetu. Posle večere smo odmah legli i zaspali.
Toga dana smo u autobusu proveli oko 14 sati.

26.07.
Dobro smo spavali i uopšte nemamo nekih posebnih problema. U hotelu su opet boce sa kiseonikom, ali ih mi ne koristimo. Ja svaki dan pijem po 2 kafetina, i pijemo aspirine. Kao preventivu.
Danas je u planu poseta Gyantse-u, malom mestu na sat vožnje od Shigatse.
U Gyantse-u smo posetili jedan stari manastir, a nakon toga Kumbum Korten iz 1440. godine. Liči na monumentalnu stupu, na kojoj se nalaze oči Bude koje gledaju «na sve četiri strane sveta».
Nakon ručka i jedan sat odmora posetili smo manastir Tashuilumpu, nekadašnju rezidenciju Panchen Lame. Izgradjena je 1447. godine i do sredine 17. veka služila je kao njegovo mesto stanovanja. U njoj se nalazi najveća statua Bude na Tibetu, koja je napravljena od 11.000 kg bakra i obložena sa 229 kg zlata i mnoštvom dragog kamenja, a predstavlja statuu Maitreje, Bude budućnosti. Manastir je vrlo uredan, popločan kamenim pločama.
S obzirom da je manastir relativno blizu centru grada, peške smo se vratili u hotel

27.07.
Ceo dan smo proveli u putovanju od Shigatse-a do Lase. Vozili smo se istim, jedinim putem preko Himalaja. Imali smo dakle onih 170 km rupčaga, koje su zbog kiša sada bile pune vode. Nadalje sada postoje i odroni i mnogo preplavljivanja ceste.
Krenuli smo ujutru u 8 sati, kiša je padala i vrlo brzo, već oko 10 smo, čim smo prošli prvih 80 km dobrog, asfaltnog puta , naišli smo na zastoj koji je trajao puna 3 sata. Nakon što je stigao bager i koliko-toliko oslobodio prolaz, kolona je krenula. Kada smo stigli do mesta koje je predstavljao problem, put je bio toliko izrovan da smo morali da izadjemo iz autobusa, jer smo bili preteški. A kada smo ponovo ušli u njega, autobus je krenuo kroz bujicu. Voda je ulazila u autobus, koji se užasno ljuljao na obe strane i uglavnom bio nakrivljen u levu strane prema provaliji. Ja sam se grčevito držala za sedalo ispred, suze su mi curile i glasno sam se molila Bogu. Dramatično!
Ostatak puta je bio pristojan, ali veoma dugačak, 170 km tog lošeg puta, onda još 80 km a sfalta , sve u svemu 330 km za koje nam je trebalo, zajedno sa zastojem, opet 14 sati. U Lasu smo stigli uveče, oko 10 sati. Hotel se zove Himalaji, sa tri zvezdice je, prilično hladan (temperatura). Soba je ogromna, lepa, razmišljali smo da uključimo grejanje, tako je bilo hladno. Ipak smo odustali . Značajno mesto u sobi je boca sa kiseonikom.

28.07.
U pola devet krećemo u razgledanje manastira u Lasi i okolini.
Prvo smo posetili Dre Pung, lamaistički univerzitetski manastir. Monasi koji ovde žive pripadaju redu «žutih», što znači da ne mogu da se žene. (Inače postoji i red «crvenih» koji se mogu ženiti).
Pre osvajanja od strane Kine, u Dre Pungu je živelo 10.000 monaha, i on je bio najveći manastir Tibeta. Izgradjen je 1419. godine, ima veliku i bogatu biblioteku i nalazi se nedaleko, zapadno od Lase.
Usledio je ručak u tradicionalnoj tibetanskoj porodici. Domaćica je sestra nekog tibetanskog političara, koji živi u Pekingu i koja organizuje ručkove za strane grupe, naravno za novčanu nadoknadu. Bilo je veoma interesantno, posebno što smo na kraju obukli tibetansku nacionalnu nošnju i u njoj se slikali.
Nakon toga smo posetili manastir Sera, osnovan takodje 1419. godine. Taj manastir isto pripada «žutima». U pola četiri se u parku manastira svakog dana, kada ne pada kiša, održava tzv. debatni klub. Park je zapravo jedan okružen prostor pun drveća sličnih maslinama, a monasi u crvenim odorama, mladi do glave ošišani momci, postavljaju pitanja jedan drugome i na njih odgovaraju. Ispravan, odnosno neispravan odgovor pokazuje se pljeskanjem rukama na dva različita načina.
Usledila je poseta letnjoj rezidenciji poslednjeg, 14. Dalaj Lame. Izgradnja ove palate počela je 1954. godine, a završena 1956. godine. Usled invazije Tibeta od strane Kineza 1949, Dalaj Lama je 1959. godine iz ove palate pobegao na sever, u Indiju, u pratnji 30 ljudi. Otišao je 17.marta 1959. godine u 9 sati, tako da je i časovnik zaustavljen na tom vremenu. Palata je divna, puna cveća, ima prelepi veliki park, veštačko jezero.
Dan smo završili večerom u tibetanskom restoranu «Lasa», gde smo po prvi put otkako smo u Kini jeli hleb – i to onaj tanki, indijski. Restoran se nalazio u pešačkoj zoni Lase, sa puno prodavnica, tezgi sa suvenirima, itd. Posle večere smo peške krenuli prema hotelu, usput obilazeći štandove i prodavnice u ovom delu grada. Deo puta smo išli peške, a zatim rikšom. Vozio nas je jedan mladić, koji je je za ceo put tražio 6 juana. Mi smo mu dali 15 – neverovatan je bio izraz njegovih očiju, ta sreća, blagodarenje u očima – neverovatno! Bili smo srećni!
Šetajući u blizini hotela, pred spavanjem, ugledasmo lepi parkić. Nakon što smo ušli u njega shvatili smo da se nalazimo u bogataškoj četvrti – dečja igrališta, prelepe kuće, besni automobili i besni psi koji su lajali. Tri dečkića od oko 13-14 godina na sjajnom Harli Devidsonu protutnjaše. Ni Tibet nije više smeran kao što je bio!!! A «tajkuna ima svagde».

29.07.
Poseta Potali. Bila je zakazana u tačno vreme, s obzirom da se u ovaj manastir puštaju grupe na svakih pola sata. U Potali smo proveli 2 sata. Ta nekadašnja rezidencija Dalaj Lame bila je središte svih religioznih i političkoh aktivnosti Tibeta. Samo zdanje diže se impozantno na brdašcu Marpori, 110 m iznad grada. Ima 13 spratova sa oko 1000 prostorija, i ukupne je površine od oko 130 000 m2. Sastoji se od dva dela - crvenog i belog. U crvenom delu su do 1959. živeli monasi i bilo ih je nekoliko hiljada – sada manje, a u belom delu je bila administracija. U početku je Potala imala 3 sprata. Udarom groma izgorela je cela, sem 2 prostorije. Kasnije je nadozidana tako da sada ima tih 13 spratova.
Posetili smo 40-ak prostorija u Potali, i videli figure svih Dalaj Lama. U principu su svi kratko vladali, ali i živeli kratko. Najduže je vladao jedan od njih i to 38 godina.
Sve Dalaj Lame počivaju u Potali, u stupama. Stupe su neverovatno ukrašene, sa oko 500 kg zlata i hiljadama dragog kamenja, čak do 10 000.
Posetili smo i tri ogromne prostorije u kojima se nalaze pokloni koje su Lame dobijali iz inostranstva, prevashodno iz Mongolije, Indije i Burme i Nepala. Pokloni su uglavnom od zlata, srebra i bakra.
Posle Potale smo otišli na ručak, a zatim posetili još jedan manastir - poslednji na našem putu po Tibetu. Nalazi se u centru Lase, izuzetno je star i u njemu smo bili oko 1 sat. Nakon toga smo imali oko sat i po slobodno.
Posle tri sata odmora, autobusom smo krenuli na oproštajnu večeru. Ona je bila fenomenalna, organizovana u jednom velikom restoranu. Posle večere je održano osam zabavnih plesnih tačaka, sa nacionalnim motivima, u nacionalnim nošnjama. Bilo je izuzetno lepo. To je jedan ogroman prostor koji je bio pun turista, od toga dve grupe «ne-kosookih», ostali su bili Japanci, Koreanci, itd. Na kraju nam je Herr Tang podelio HATE, bele šalove koji predstavljaju izraz tibetanske srdačnosti i gostoljubivosti. Hate predstavljaju poziv da se ponovo vratimo. Bilo je dirljivo – grupa se slikala, svirala je divna muzika, a tekst pesme je u refrenu imao Himalaje, tako da su nam i oči bile pune suza. Lepo, lepo, lepo!!!

30.07.
Stigli smo u Chengdu, oko pola jedan. Let od Lase do Chengdua traje oko 2 sata, ali smo imali 2 sata zakašnjenja. Nisu nam rekli zašto smo u avionu toliko čekali na aerodromu.
Dočekala nas je ista vodičkinja, Frau U i odmah smo otišli na ručak u jedan veoma lep kraj Chengdu-a. Ulica je prelepa, zove se Arhitektonska ulica, napravljena u starom kineskom stilu, puna finih prodavnica, a na kraju se nalazi jedan divan park sa malom pagodicom.
Nakon ručka smo posetili jedan hram posvećen generalu i pesniku Zu Ge Liangu. Bilo je prilično nezanimljivo, a ponajviše neprijatno zbog užasnog vremena –vlaga je bila prosto nepodnošljiva – osim toga tek smo sveže stigli sa Tibeta, iz one, znatno, znatno hladnije i suvlje klime.
Sledio je obilazak Wangiang parka, posvećenog jednoj pesnikinji, koja se usled neshvatanja okoline bacila u bunar i udavila. Živela je u 7. veku naše ere. Posvećena joj je i velika pagoda, koja se nalazi unutar parka.
Vratili smo se u isti hotel iz kojeg dsmo pošli na Tibet. Čekao nas je kofer koji smo ovde deponovali. Opet prepakiravanje.

31.07 .
Autobusom, ovaj put zajedno sa prtljagom, nakon doručka krenuli smo za grad Da Zu, što u prevodu znači Veliko Stopalo – Buda je naime, po predanju, koračao ovim prostorima. Ovaj grad nazivaju grad-selo jer ima «samo» 900 hiljada stanovnika. Išli smo autoputem, pa sporednim – sve skupa oko 300 – 340 km od Chengdu-a.
Kraj kroz koji smo prolazili je izrazito poljoprivredni, svaki pedalj zemlje je potpuno obradjen, i ljudi u ovom kraju nikada nisu gladovali. Zastupljene su razne žitarice, tako da se sa puta vide polja raznih biljaka. Intresantno je što se medju njima nalazi i polje lotosa koji se gaji kao poljoprivredna kultura. Lotosov cvet se u Kini smatra mitskim cvetom, nadalje on se jede, a ukoliko pada kiša, može se koristiti i kao kišobran. On je i cvet Bude iz razloga što povezuje zemlju, vodu i nebo, a Buda je na njemu sedeo - ovaj cvet nije uprljan, jer mu je koren u vodi.
Nakon ručka i kratkog polučasovnog odmora pošli smo u obilazak spilja, u kojima se, isklesan u kamenu, vidi život Bude, ali i običnog stanovništva u tom periodu. Ove se spilje nalaze oko 15 km udaljene od našeg hotela. Većina ih je napravljena pre 8, a manji broj pre 4 veka. Priroda u kojoj su isklesane je neverovatna, sve je nestvarno zeleno, zeleno, vlažno, čak malo liči na Brazil.
Inače, za vreme Dinastija Tang i Song na 40 različitih mesta, napravljeno je oko 50 000 skulptura u stenama, koje predstavljaju slične prizore. Interesantno je kako su ljudi počeli da prave ove skulpture. Jedan vernik je pre nekih 8 vekova verovao da ukoliko se iskreno moli, može da se postigne sve. Žarko je želeo da mu ozdravi majka koja je, bolesna, ležala u krevetu. I nakon njegovih upornih molitvi, ona je zaista jednog dana ustala iz kreveta. U zahvalnost Budi, on je počeo u živoj steni da kleše skulpture. Kasnije su to nastavili drugi.

01.08.
Nakon doručka, u 7 sati, krenuli smo u razgledanje još nekih pećina sa skulpturama koje se nalaze iznad grada Da Zu-a. U parku gde se te stene nalaze cvrčci ne cvrče, nego urlaju, slično kao u Šangaju. Zaglušujući su.
Nastavili smo autobusom do grada Chong Ching-a, grada koji ima veoma visoku temperaturi i visoku vlažnost. Celo šire područje grada ima oko 30 miliona stanovnika, a sam grad 7 miliona. Zovu ga «grad magle», jer čisto sunce nije video već oko 3 godine, sunce je naime ovde uvek iznad oblaka. To je industrijski grad, u kojem se uglavnom nalazi teška industrija. Do pre nekoliko godina bio je nezavisan, a tada je priključen provinciji Sečuan, i 3 godine nije morao da plaća poreze što je rezultiralo izgradnjom dobrih puteva, bolnica, i infrastrukture uopšte.
Iznad grada se nalazi brdašce, predivan park veoma lepe vegetacije i pogleda na reku Jang ce (Jang Ce Kjang) gde se nalazi kuća u kojoj je za vreme II svetskog rata boravio Čankajšek. II svetski rat je u Kini trajao 8 godina. Ovaj grad - Chong Ching nije razrušen jer ga zbog magle, japanski bombarderi nisu mogli naći. I ovde su cvrči abnormalno glasni – ma to je nestvarno!!!
Ručali smo u predivnom ambijentu velikog restorana koji gleda na reku, na brdu. Sve je bilo puno cveća, a interesantno je što su bili prisutni i Kinezi. Naime, jedan poveći broj vrlo imućnih ljudi slavilo je detinji – bebeći rodjendan. Beba je bila malecka, skinuta do gola i dovezena na servir stolu, koji je bio sav prekriven cvećem.
Posle ručka smo puna 3 sata proveli u pešačkoj zoni – imali smo vremena za, kao neki šoping. Sve je veoma lepo uredjeno, puno prelepih radnji i divnih robnih kuća, bogatih robom. Začudo, nisam kupila ali baš n i š t a!
Petnaestominutna vožnja autobusom dovela nas je do luke, gde smo se ukrcali na brod za krstarenje – Prezident 4. Kabina nam je oko 18-20 m2, sa dva odvojena kreveta, kupatilom, klimom, tv, telefonom.

02.08.
U pola 8 je bilo budjenje putem radija – muzika Leptirovi ljubavnici.
Šestospratni brod Prezident 4 ima 4 zvezdice – I sprat je za posadu i tehničke prostorije, na II spratu se nalazi recepcija i trpezarija, na III se nalaze kabine i dansing bar (mi se nalazimo na tom spratu), na IV spratu su takodje kabine, kao i na V, a kafana i sunčane palube na VI spratu. Na III, IV, V, i VI spratu nalaze se takodje i prodavnice sa suvenirima. Pored toga na brodu postoji lekar, frizer, maser.
Na brodu ima mnogo «raznojezičnih» turista, tako da se govori i prevodi na više jezika – pored kineskog, prisutan je engleski, francuski i nemački.
Nakon doručka imali smo sastanak sa vodičem i upoznavanje sa itinererom broda, a nakon čega su usledili fakultativni programi.
U 11 sati je održano predavanje o akupunturi i kinsekoj masaži stopala – odnosno odredjivanju tački na stopalima koje su povezane sa pojedinim delovima tela. Kineska masaža datira od pre 400 godina i ona se postepeno proširivala na Japan, zatim po celoj Aziji, a sada je već zastupljena i u Evropi. U Kini svake godine oko 800 studenata završi tu obuku i nazivaju ih doktorima.
Nakon ručka u podne, u 13 sati je započelo predavanje o slikarstvu Kine. Radi se o savremenom kineskim slikarstvu na posebnoj vrsti papira pravljenom od bambusa. Vodenim bojicama slikar je demonstrirao kako se pravi cveće na lepezi.
U pola 4 je bila poseta gradu duhova Fengdu i brdu Mingshan, gde se nalazi taoistički hram. Radi se o gradu koji leži na reci Jangce, i kako se gradi brana «Tri kanjona», najveća na svetu, koja treba da bude gotova do 2009. godine, celo područje ovog grada biće poplavljeno. Zbog toga su ljudi preseljeni na desnu obalu reke, gde je izgradjen novi Fengdu. U starom delu grada koji je sada već 90% iseljen, na svetom brdu Mingsham nalazi se grad duhova.
Svako ko napusti ovaj svet posećuje ovaj grad duhova. Kada se ulazi u njega, postoje 3 mosta, pri čemu se ulazi srednjim mostom i to neparnim brojem koraka – 3,5,7... i tada se ulazi u područje čistilišta, gde se moraju izvršiti odredjeni zadaci i tada može doći do reinkarncaije, odnosno povratka u ovaj svet. Izlazi se na dva mosta sa strane onog kojim je duša ušla, i to desnim – za reinkarnirani zdrav i dugovečan život i levim za budući bogati život. I ponovni izlazak u ovaj svet mora da bude neparnim brojem koraka. Ukoliko nekoga držimo za ruku kada ulazimo u, i izlazimo iz grada duhova – tada ćemo i budući život da proživimo sa tom osobom.
U čistilištu treba da se izvrše tri zadatka. Prvi zadatak je da se gvozdeni komad gvoždja, težak 182 kg podigne na jednu gozdenu kuglu (uspeo jedan momak Kinez koji tamo radi i koji je očito uvežban). Drugi zadatak je da se predje prilično visok prag na ulazu u jedan od hramova, i to na način da žene ulaze desnom nogom, a muškarci levom. Ukoliko to učine suprotnom nogom, u budućem životu će biti suprotnog pola. (Interesantno je da je svako prešao nogom koja mu obezbedjuje isti pol i u drugom životu). Poslednji, treći zadatak je da se prilikom ulaska u odredjeni hram stane na jedan okrugli komad gvoždja – žene desnom, a muškarci levom nogom, i gledajući napred u ulaz hrama, tako ostane 3 sekunde. Ukoliko se uspe, to je dokaz da se radi o dobrom čoveku koji u proteklom životu ništa loše nije učinio.
Kada smo napuštali brod morali smo da ostavimo ključeve na recepciji, i svako je pri izlasku oko vrata dobio lanac koji je predstavljao bording kartu. Autobusom smo odveženi do podnožja brda, a zatim žičarom, klasičnom, sa dva sedišta, popeli smo se do vrha. U povratku smo na ulazu broda vratili bording karte – kao dokaz da smo putnici broda; dočekali su nas konobari sa vrćim, vlažnim peškirićima, a ključevi od soba su bili naslagani na pultu recepcije. Bukvalno za 2 minuta smo bili u našim kabinama.
Uveče, u 7 sati je kapetan organizovao pozdravnu večeru. Stajao je kraj vrata sa sva tri prevodioca i pozdravljao svakog gosta posebno, rukujući se sa njim. Svakom je uputio nekoliko kurtoaznih reči, koje su prevodioci prevodili.
Pre same večere kapten je održao govor, koji je prevodjen opet na sva tri jezika, a nakon toga je prilazio svakom stolu i nazdravio svakom putniku pojedinačno. Večera koja je usledila imala je 15 vrsta jela i bila je b o ž a n s t v e n a.
Nakon večere održan je program na III spratu, koji je izvela brodska posada.

03.08.
Budjenje putem radija istom muzikom bilo je već u 6 sati. Bio je to poziv da se odmah popnemo na VI sprat na palubu za sunčanje koja predstavlja i vidikovac. Naime, u to vreme smo počeli ulaziti u prvi od tri kanjona buduće brane.
Prvi kanjon, Qutang , dugačak je 8 kilometara. Kanjon je lep, ali nas nije fascinirao koliko smo očekivali, verovatno zbog prelepih kanjona koje i mi u našoj zemlji imamo – Tara, Morača.
Doručak je bio u 7 sati, a u 15 do 8 brod je uplovio u drugi kanjon, koji se zove Wu , dugačak 45 km.
U 10 sati, kod mesta Badong, započeo je izlet na reku Shennong, koja predstavlja sporednu rečicu Jangcea.
Direktno sa našeg broda (President 4), ušli smo u manji dvospratni brod i plovili 1 sat uzvodno duboko, doboko u kopno. Ovde je priroda bila predivna – reka je vrludala, sve okolo je zeleno, stene strme egzotičnih oblika. Na obali smo ugledali jedan čopor majmuna. Zatim smo, obukavši jakne za spasavanje, prešli u drvene čamce, koje su vukli po 6 momaka, Kineza, pridržavajući se i kormilareći jedino bambusovim štapovima. Vožnja je trajala oko sata, a povratak do mesta ukrcaja oko pola sata, jer smo se vraćali nizvodno.
Nešto posle 13 sati bili smo ponovo na našem brodu gde smo ručali. Nakon kratkog odmora ponovo su usledili fakultativni sadržaji: predvanje o biserima, predavanje o tradicionalnoj pripremi i pijenju čaja.
Oko 4 sata brod je prišao u blizinu prve prevodnice i polako je počeo prolaziti kroz svih pet, što će trajati nekoliko časova. Nalazimo se u trećem, Xinling kanjonu.
Apsolutno je fascinirajuće da prolazimo kraj gradova koji za nekoliko godina treba da nestanu. Pomalo je zastrašujuće videti još uvek naseljene kuće, domove nekih ljudi, koji će za tako kratko vreme biti na dnu jezera (nivo vode treba da se podigne za 17 metara).Sem toga mnoga od naselja su već avetinjski prazna, jer su ljudi iseljeni u su nova naselja, podignuta na uzvišenjima.
Uveče je kapten imao oproštajnu večeru. On je opet bio na vratima zajedno sa prevodiocima i cela priča se ponovila. Večera je bila još nestvarnija (ako je to uopšte moguće) nego prethodna. Počela je sa šest predjela, pri čemu je na sredini stola bio tanjir sa šarenom, šarenom pticom feniks okrenutom prema suncu, napravljenom od raznih vrsta povrća. Važno je pomenuti i tzv. slatko-slanu ribu. Način kako je pripremljena, njen izgled ribe-ježa, sve je apsolutno neverovatno i uopšte nije moguće odgonetnuti kako je spremljena. Pored ostalog za večeru su bili i škampi i pekinška patka, mekana kao puter. Jede se na sledeći način: na male, bledo pržene palačinke stavi se komadić patke, zatim dolazi tamni sos sa komadićima luka i malo celera. Palačinka se zatvori i takav «paketić» se stavlja u usta.
Posle večere ponovo je u dansing baru bio program koji je organizovala posada broda. Napolju je padala kiša, sevalo je i grmelo, ali prijatno.
Brod je izašao iz prevodnica. Prolaz je trajao 3 sata. Pristao je. Ovde smo sačekali jutro.

04.08.
U 8 sati, nakon doručka otišli smo u obilazak nove brane. Kiša je padala, ali je stala kada smo bili na samom gradilištu.
Nakon ručka na brodu, u pola 1 je počelo iskrcavanje. Autobusom smo otišli do aerodroma u gradu Yichang, odakle smo oko 16 sati poleteli za Peking, gde smo stigli nakon 1,45 sata leta.
Dočekao nas je vodič Li, veoma spreman i spretan. Na putu do hotela rekao nam je neke podatke o gradu.
Peking ima 6 kružnih tokova oko grada, obim šestog je dugačak 200 km, petog 100 i oni se smanjuju, da bi prvi bio samo 25 km. Inače Peking predstavlja kulturno, ekonomsko, političko, istorijsko, i svakovrsno središte Kine. On je 16 puta veći od Hong Konga. Površinski je 160 km i smeru sever-jug i isto toliko u smeru istok-zapad. Ima izuzetno suvu klimu i dosta vodenih površina, ali veštačkih. U gradu trenutno ima 250 Mc'Donaldsa, pri čemu se planira otvaranje još toliko – do 2008. – kada u Pekingu treba da bude održana Olimpijada. Sa predgradjima, grad ima 16 miliona stanovnika. Aerodrom je od grada udaljen oko 30 km – Peking ima 3 aerodroma.
Stigli smo u hotel - Grand View Garden. Ima 4 zvezdica, zgrada je nova, ali izgradjena u tradicionalnom kineskom stilu. Nalazi se u okviru 2. kružnog toka.

05.08.
Nakon doručka, u 8 sati krenuli smo 50-ak km severno od Pekinga, do čuvenih 13 grobnica iz dinastije Ming. Ova dinastija je imala 16 careva, a njih 13 je sahranjeno na tom području – pored njih i njihove žene i konkubine.
Od 13 grobnica samo je jedna dostupna javnosti, neke su za vreme prohujalih ratova opljačkane, a neke nisu ni otkopane. One se u dogledno vreme neće ni otkopavati, jer se smatra da je zemlja koja pokriva grobnice njihov najbolji zaštitnik, a sem toga za istoriju, da bi se spoznao život dinastije Ming, dovoljno je i ovo što je otkopano.
Otvorena grobnica je grobnica Shi San Linga do koje se dolazi nakon što se prodje Velika crvena kapija i Aleja duhova, koju neki nazivaju i Svetom alejom. U njoj se nalazi 36 natprirodno velikih skulptura, i to 24 skulpture životinja i 12 skulptura ljudi.
Ručak je bio u restoranu koji se nalazi iznad jednog ogromnog prostora gde se vrše intarzije na bakru, što je bilo veoma interesantno.
Nakon ručka daljnjih 30 km dovelo nas je do Velikog kineskog zida. Zaista je upečatljiv. Po nekim podacima je 7 hiljada kilometara dugačak, po nekim 6 300 km, a dozvoljeno je da se poseti samo jedan njegov deo, ostatak ne, odnosno - na sopstvenu odgovornost. Zid u ovakvom stanju je završen pre oko 600 godina u doba dinastije Ming. Gradjen je u 4 faze – prva je započela oko 450 g. pr, n. e.
U hotel smo se vratili oko 18 sati. Nakon kratkog odmora otišli smo individualno do jednog prelepog parka – peške oko 6 km.

06.08.
Danas je bila organizovana posetu Trgu nebeskog mira –Tienanmenu i Zabranjenom gradu.
Tienanmen je ogroman trg, pun je sveta, ali nije neka preterana gužva. Na njemu se nalazi sa jedne strane veliki mauzolej Mao Ce Dunga, sa druge Istorijski muzej Kine, sa treće Velika hala naroda, a sa četvrte se ulazi u Zabranjeni grad.
Zabranjeni grad se tako zove jer je nekad običnom narodu bilo zabranjeno da u njega ulazi. Predstavlja najveće i najbolje očuvano delo nekadašnje kineske arhitekture. U 15. veku Zabranjeni grad je bila rezidencija careva iz Ming i Qing dinastije.
Najznačajnija prostorija je hala najveće harmonije, površine 2 400 m2, koja ima 40 pozlaćenih vrata.
Posle ručka smo posetili Nebeski hram, koji neku nazivaju Nebeskim oltarom, gde je car dolazio da se moli za dobru žetvu, ili za kišu, i sl. To je jedino mesto na kojem je on klečao –to inače to nigde nije činio, čak ni pred Budinom skulpturom.
Uveče je bilo predvidjeno razgledanje grada u trajanju od 4 sata. Prvo smo posetili jednu od 24 stare, zaštićene četvrti grada. To nisu četvrti koje pripadaju kulturnoj baštini, nego su zaštićene utoliko da ne smeju da se ruše i moraju ostati u stanju u kakvom jesu. Ukoliko se nešto popravlja, to se čini tako da izgleda autentično. Uglavnom su to male kućice, ali i nešto veće - onih bogatijih. Male uske uličice još su sužene jer stanovnici često puta na račun ulice naprave kuhinjicu, kako bi više domaćinstava moglo da živi zajedno (praroditelji, roditelji, deca i njihova deca, na pr.).
Posetili smo i jednu porodicu, malo kod njih proboravili, razgovarali sa njima. U istom domaćinstvu – sa dve kuhinje žive roditelji, dva sina i dve snahe, te dvoje unučadi. Imali su i mačku koja je umrla u 21. godini.
Sledila je stara pešačka zona u Pekingu, sa puno malih radnjica i kafanica, nakon čega smo nakon duge vožnje stigli u novu pešačku zonu.
Ovde smo na štandevima sa hranom, kojih je puna jedna poduža ulica, videli pečene zmije, skakavce, pečene škorpione i slične «specijalitete», koje se, na žalost, nismo usudili da probamo. Nakon toga je bio predvidjen shopping u trajanju od 1 sata, kada sem posetila najveću robnu kuću u Pekingu. Impresivna je.
U povratku smo imali jednočasovnu vožnju po osvetljenom gradu, koji zaista deluje impozantno.

07.08.
Poseta Carskoj letnjoj palati usledila je odmah nakon doručka. Radi se o letnjoj rezidenciji carice Cixi, carice udovice koja je svake godine ovde provodila vreme od aprila do oktobra. Dolazila je svojim brodom koji na pramcu ima dragona-zmaja, i to iz Zabranjenog grada, sistemom veštačkih kanala i rečica do jezera, takodje veštačkog, u rezidenciji. Kako svaki vrt treba da ima i vodu i brdo, i ova rezidencija ima i brdo, ali, za rauliku od jezera, ono je prirodno.
Na jezeru se nalazi kopija caričinog broda, koji je napravljen od mermera. Uz jezero se nalazi i ovan, koji prema kineskoj mitologiji čuva od demona, koji eventualno postoje u vodi.
Kako je carica volela da šeta, napravila je 720 m dugo drveno, nadsvođeno, a delom i jednostrano zatvoreno šetalište ukrašeno islikanim prizorima iz istorije Kine i iz života tog doba. Šetalište se poput zmije proteže uz jezero i neverovatno lepo i smirujuće deluje.

08.08.
Rano ujutro smo nakon doručka pošli na aerodrom, gde smo se rastali i od grupe i od Kine. Naime, svi su krenuli na avion Lufthanse za Frankfurt, a mi na drugu stranu, na avion Aeroflota, ka Moskvi.

U Moskvi smo proveli naredna dva dana, i prvim mogućim letom, 10.08 . stigli kući, u Beograd.

Preuzeto sa: link

0 коментара:

Постави коментар