Dve priče o Tibetu

SVET

Kineski kontrasti

Dve priče o Tibetu

Holivudska verzija o razornoj kineskoj okupaciji visoravni čuda i kineska priča o dalaj-lami, „đavolu sa ljudskim likom”, koji se tačno 50 godina nalazi u izgnanstvu

Kina je protekle nedelje izrazila nezadovoljstvo zbog američke kritike kineskog rukovođenja Tibetom i poziva SAD da Peking uspostavi dijalog sa dalaj-lamom, koji se tačno 50 godina nalazi u izgnanstvu.

„Tražimo od Kine da promeni svoju politiku prema Tibetu, koja je stvorila tenzije i negativan uticaj na tibetansku religiju, kulturu i život”, istakao je portparol Stejt departmenta.

Dalaj-lama je u govoru povodom polovine veka provedene u egzilu optužio Kinu za „nečuvenu patnju i razaranje” Tibeta tvrdeći da je „stvoren pakao na zemlji”. Uprkos ovakvoj izjavi, dalaj-lama je rekao da će ipak nastaviti s politikom „umerenog puta”, koja znači odricanje od nezavisnosti u korist „pune autonomije” za šest miliona Tibetanaca.

Prostran kao dva Teksasa, na površini od 1.221.700 kvadratnih kilometara, Tibet čini četvrtinu ukupne kineske teritorije, a Peking tvrdi da ga se neće odreći ni pod kojim uslovima. I uporno ponavlja da Tibet ima status autonomnog regiona od 1951. godine.

Od tada do danas o Tibetu kruže dve priče. Prva je holivudska i govori o njemu kao visoravni čuda, rajskoj zemlji Šangrila, gde ljudi ispunjavaju svoje prazne živote, gde kolaju žute lamaističke čarolije i gde lame hrane ptice – pokojnicima.

Prema holivudskim filmovima o Tibetu, prestonica Lasa neodoljivo miriše na ječmeno pivo i tamjan, a ljudi tu dolaze da bi tragali za egzotičnim i spiritualnim, što kvari prisustvo naoružanih kineskih vojnika.

Tibet je mitska čudesna zemlja na koju projektujemo naše snove, kaže holivudska zvezda Ričard Gir, inače sledbenik dalaj-lame, dok njegov istomišljenik „mali Buda” Kijanu Rivs tvrdi da tibetanski budizam čini jednu od osnova hedonističke new age (nju ejdž) spiritualnosti, koja je postala izuzetno popularna na Zapadu.

Dalaj-lama (73), spiritualni lider Tibetanaca, uvažena ličnost na Zapadu i dobitnik Nobelove nagrade za mir (1989), najzaslužniji je za sadržaj holivudske priče. Prema njoj, Kinezi na Tibetu brutalni su osvajači i okupatori koji razaraju religioznu i kulturnu tradiciju Tibeta.

Kineska priča je potpuno drugačija. Tibet je u vazalskim odnosima sa Kinom još od 13. veka, u vreme dinastije Juan. On nikad nije bio Šangrila, nego ekstremno zaostalo feudalno društvo, koje su obeležavali beda, korupcija i sukobi klerikalnih klanova.

Ova nebeska visoravan (na 4.000 metara nadmorske visine) nekad je bila, prema kineskoj verziji, leglo pedofila u monaškim braon togama, gde su dečaci bili sluge moćnih lama. Tibet je uvek imao izvesnu autonomiju, ali pod budnim okom kineskih imperatora, koji su davali presudan uticaj na izbor dalaj-lame, pančen-lame i drugih najviših religioznih ličnosti na Tibetu.

Izuzetak je bio u 19. veku kada su Britanci posle pobede u opijumskim ratovima preuzeli Tibet kao sferu svojih interesa. Kineska Crvena armija pod vođstvom Mao Cedunga je, pak, 1951. umarširala na Tibet, koji je tada dobio status autonomnog regiona unutar kineske države.

Dalaj-lama, prema oceni Pekinga, napustio je Tibet nakon neuspešne pobune 1959. i u gradu Daramsala, na severu Indije, formirao vladu u egzilu. Kina smatra da dalaj-lama, „đavo sa ljudskim likom”, nije potisnuo ideju o nezavisnosti Tibeta, iako je „zagovornik zašećerene priče o autonomiji”.

Poslednjih godina, ipak, Kina je promenila strategiju prema Tibetu. Depolitizovana religija se toleriše, čak se i potpomaže. Kina se oslanja više na etičku i ekonomsku kolonizaciju nego na vojnu prinudu. To pretvara tibetansku prestonicu Lasu u kinesku verziju Diznilenda gde se danas nižu lamaističke čajdžinice i karaoke-barovi u budističkim tematskim parkovima za turiste sa Zapada.

Kineska vlada je ranije bila optuživana za hanizaciju Tibeta (Hani čine 93 odsto stanovništva prenaseljene Kine) i ograničavanje ljudskih, posebno religioznih prava Tibetanaca i njihovu malu zastupljenost u političkoj strukturi autonomne oblasti.

Peking danas podseća da Tibetanci čine 90 odsto državnih i političkih funkcionera na Tibetu i da je sve manje pritužbi na ograničenje religioznih sloboda. U obnovljenim budističkim manastirima, od kojih je većina teško bila oštećena u „kulturnoj revoluciji”, sada ima 120.000 lama.

Veruje se da je za fleksibilniju politiku na Tibetu posebno zaslužan kineski predsednik Hu Đintao, koji je nekad dugo službovao u toj himalajskoj oblasti. Strani posmatrači ukazuju da je Hu inicirao i poluzvanične kontakte sa dalaj-lamom.

Iako odbija da je Tibet bilo šta drugo osim njena unutrašnja stvar, Kina je, menjajući stav prema dalaj-lami, uvažila dve činjenice: da je on, uz pomoć Zapada, relativno uspešan u internacionalizovanju tibetanskog pitanja i da je, unutar tibetanskog separatističkog pokreta, zagovornik „srednjeg puta”, odnosno šire autonomije unutar granica Kine.

Analitičari, pak, ukazuju da je letošnja pobuna na Tibetu, uoči Olimpijade u Pekingu, proistekla iz rivalske potrebe vodećih zapadnih sila, u prvom redu SAD, da Kini umanje samopouzdanje, da je u zahuktalom ekonomskom usponu „povuku za rukav” i da joj ukažu da je ranjiva kad su u pitanju ljudska prava.

Kineski zvaničnici kažu da su spremni na direktne pregovore sa dalaj-lamom samo ako on javno prizna da je Tibet neodvojivi deo Kine, što su uostalom prihvatile i sve članice UN. Svi osim dalaj-lame, njegovih sledbenika, zagovornika i Holivuda.

Dve priče o Tibetu, visoravni čuda i krovu sveta, i dalje traju.

Petar Mićković

objavljeno: 15/03/2009

Izvor: Politika OnLine

Link