Preuzeto sa: Link
1.0. UVOD
Čini mi se da se čovek koji se uzdigao iznad mesta
običnog življenja začudi u običnim osećanjima.
Čim se više približimo eteričnim predelima, to je
čovekova duša bliža svojoj prvobitnoj čistoći.
Ozbiljan si , a nisi melanholičan , tih si a ne
bezosećajan , zadovoljan da postojiš i misliš ,
sve prevelike žive želje se spuste na dno srca, lako
i slatko ti je pri duši.
J.J. Rousseau(1712-1778)
“Nova Heloiza”
1.1. Mitologija i razvoj alpinizama
Priroda i njene lepote, daleki i nepoznati krajevi, neprohodne planine i njihovi vrhovi privlačili su pažnju čoveka još u ranim vekovima njegove istorije. Međutim, on se zbog svoje kulturne zaostalosti zadovoljavao samo bojažljivim posmatranjem udaljenih planinskih vrhova i masiva, ili je verski fanatizovan, gledao u lepote prirode kao u delo “božijeg razuma”, “više sile” ili “prestola bogova” na planinskim vrhovima.
Prema legendi iz naših krajeva, Durmitor se na svoj način “takmičio” sa Olimpom. i na njemu su se takođe odmarali bogovi i počivali nakon dugog puta. Durmitor su nazivali “soom božijom” ili “soom nebeskom” što je značilo da su Durmitor i Rtanj, zajedno sa Olimpom i Etnom na Siciliji “držali nebesa” da se ne bi sručila na Zemlju i izazvala sveopštu katastrofu.
Tek u 17. veku dolazi do razvoja prirodnih nauka. Skidajući sa lica prirode (naročito sa planinskih vrhova) koprenu mraka, tajanstvenost i nepoznanost, božanske samovlasti nedostupnosti, oni su istovremeno kroz naučna saznanja otkrivali svu draž lepote prirode, veličinu njene sveobuhvatnosti i svestranosti njenih bogatstava koje pružaju čoveku impozantnost moći i prkosa koji usmerava svoju volju na htenja da je do kraja osvoji. To je u stvari početak planinarstva.
Najviši stupanj dostignuća u planinarstvu predstavlja alpinizam. To je kretanje čoveka u stenovitim planinama-Alpima i sličnom gorju, pri čemu se ne koriste planinarski putevi za uspon nego slobodne stene u raznim smerovima. Alpinizam je sport koji se razlikuje od ostalih sportskih grana po tome što odražava borbu čoveka s prirodom i njenim silama, gde nema bodrenja gledalaca i ovacija. To je borba čoveka u kojoj on teži da se afirmiše pred samim sobom, savladavajući prirodu i vlastite slabosti. Najveća vrednost alpinizma je u stvari u sintezi fizičke snage i duhovnih vrednosti. Alpinisti znaju ceniti svoj život i život drugih i znaju uživati u životu.
Alpinizam, kao grana planinarstva, daje veliki doprinos nauci. Omogućio je da nauka prodre u najviša gorja sveta osvajanjem Himalaja, Anda, Hindukuša, Artika i Antartika.
Ako bi u jednoj rečinici definisali alpinizam, onda bi to bio - ekstremni vid planinarenja. Alpinisti su istovremeno i planinari. Razlika između običnog planinara i alpiniste je u tome što alpinisti penju teže strane, smerove da bi dosegli vrh. Što je teži smer ispenjan ili što su uslovi penjanja suroviji to je uspeh veći. Osim uobičajene planinarske opreme alpinisti koriste i specijalizovanu: užad, prusike, karabinere, pojaseve, čekiće, klinove, čokove, zaglavke i mnogo toga drugog.
2.0. Uzroci fizioloških promena organizma
Baviti se alpinizmom nije tako jednostavno. Kao u sportovima, tako je i tu potrebna vežba radi osposobljavanja organizma za napore u planini radi smanjenja subjektivnih opasnosti. Izvežban alpinista može uz napor uživati u svom poduhvatu.
Kada se penjemo na planinske vrhove, oragnizam je podvrgnut nizu različitih prirodnih faktora. Jedan od najvažnijih je promena vazdušnog pritiska. Na nultoj visini (visini mora) normalan vazdušni pritisak iznosi 1013 mb. Sa povećanjem visine dolazi do njegovog smanjivanja.
| Normalan vazdušni pritisak na različitim visinama prema Međunarodnoj avio kompaniji (International Civil Aviation Organization): | ||
| Visina (m) | Atmosferski pritisak (mb) | Stopa smanjenja pritiska |
| 0 | 1013 | 12 mb na svakih 100 m |
| 1000 | 899 | 11 mb na svakih 100 m |
| 2000 | 795 | 10 mb na svakih 100 m |
| 3000 | 701 | 9 mb na svakih 100 m |
| 4000 | 616 | 8 mb na svakih 100 m |
| 5000 | 540 | 7 mb na svakih 100 m |
| 6000 | 472 | 6,7 mb na svakih 100m |
Ove promene utiču na ljudski organizam. Nadmorska visina iznad 1.800-2.000 metara, sa gledišta fiziologije fizičkih napora, predstavlja prag reakcije organizma. Naime, iznad pomenute nadmorske visine dolazi do snižavanja atmosferskog pritiska (hipobarični uslovi) i proporcionalnog snižavanja parcijalnog pritiska kiseonika (ppO2) u atmosferskom
vazduhu (hipoksični uslovi), što izaziva pokretanje fizioloških mehanizama adaptacije. Od nivoa mora do nadmorske visine od 1.800 metara organizam praktično ne ispoljava nikakvu specifičnu reakciju, pa se ova zona naziva indiferentnom zonom. Zona između 2.000 i 4.000 metara nadmorske visine smatra se zonom potpune kompenzacije zbog mogućnosti organizma da u potpunosti kompenzuje hipobarične i hipoksične uslove. Na visinama većim od 4.000 metara adaptacioni mehanizmi sve manje mogu da kompenzuju uslove sredine, pa se ova zona naziva zonom nepotpune kompenzacije.
2.1. Fiziološki mehanizmi adaptacije
Na nivou mora atmosferski pritisak je 760 mm živinog stuba (Hg), a ppO2 159,2 mm Hg, dok je na nadmorskoj visini od 2.000 metara atmosferski pritisak 596 mm Hg, a ppO2 124,9 mm Hg. Posledica smanjenja ppO2 u atmosferskom vazduhu je smanjenje pritiska kiseonika u udahnutom vazduhu i zapremine kiseonika koji stiže do alveola pluća. Zbog toga, manja količina kiseonika difunduje u krvotok i biva prenesena do ćelija. Rezultat je nedostatak kiseonika u ćelijama organizma. Da bi se snabdevanje tkiva i ćelija kiseonikom održalo na približno istom nivou, plućna ventilacija mora da se poveća i tako kompenzuje smanjenje ppO2. Zbog toga je prva jasno uočljiva fiziološka adaptacija pri boravku na većim nadmorskim visinama povećanje frekvencije disanja.
Takođe, u toku prva 24 časa boravka na većim nadmorskim visinama dolazi do smanjenja vitalnog kapaciteta pluća, dok se povećava vrednost rezidualnog volumena. Ovo je još jedan od mehanizama kojim se organizam trenutno prilagođava nagloj promeni spoljašnjih uslova. U prvim danima boravka na planini, naročito za vreme fizičkih aktivnosti, nedostatak kiseonika je najizraženiji. To, praktično, znači da je ćelijama mnogo teže obezbediti optimalnu količinu kiseonika u stanju mirovanja, a naročito pri fizičkoj aktivnosti. Kriva disocijacije oksihemoglobina tokom aklimatizacije pomera se udesno, što olakšava snabdevanje tkiva kiseonikom. Uočava se porast nivoa 2,3-difosfoglicerata u eritrocitima, što omogućava lakše odvajanje kiseonika od hemoglobina na nivou tkivnih kapilara. Međutim, zbog smanjenog ppO2 u arterijskoj krvi, snabdevanje radne muskulature je otežano i posle potpune aklimatizacije na visinu .
Među prvim mehanizmima pomoću kojih se organizam adaptira na veće nadmorske visine jeste promena minutnog volumena srca. Ova adaptacija ogleda se u povećanju frekvencije rada srca, dok se vrednost sistolnog volumena ne menja. Na ovaj način postiže se da bržim protokom krvi ćelije dobiju veću količinu kiseonika.
Svi opisani mehanizmi nisu dovoljni da u prvim danima održe dotur kiseonika ćelijama na nivou koji postoji na nadmorskim visinama uobičajenim za neku osobu. Nekoliko studija je pokazalo da se vrednost najveće potrošnje kiseonika smanjuje za oko 10% na svakih 1.000 metara nadmorske visine. Kako je dotur kiseonika najvažniji faktor koji ograničava fizičku aktivnost, jasno je da se u procesu adaptacije na visoke nadmorske visine mora računati na smanjenje fizičkih (radnih) sposobnosti. Dodatno nepovoljno na fizičku aktivnost u tom periodu deluje povećanje nivoa laktata, kako u mišićima, tako i u krvi, u
poređenju sa nivoima koji postoje na nadmorskim visinama uobičajenim za organizam. Ovo povećanje nivoa laktata je sekundarno i posledica je intenziviranja procesa anaerobnog metabolizma (glikogenolize) kao odgovora na nedostatak kiseonika u organizmu. Kako se produžava boravak na većoj nadmorskoj visini, tako se čovek sve bolje adaptira i postaje
sposoban da obavlja sve veći intenzitet fizičkih aktivnosti. Adaptacija se postiže povećanjem ventilacije, broja eritrocita, prokrvljenosti tkiva i sposobnosti ćelija za is-korišćavanje kiseonika. Povećanje broja eritrocita i količine hemoglobina je spor proces koji ima efekta tek nakon dve nedelje, dok punu vrednost dostiže posle mesec dana ili duže.
.
Adaptacija tkiva omogućena je povećanjem broja i gustine kapilara, koncentracije mioglobina u skeletnim mišićima, broja i veličine mitohondrija, kao i enzimske aktivnosti oksidaza. Nastale promene u tkivima dovode do povećanja efikasnosti u dostavi i korišćenju kiseonika za aerobnu produkciju energije
.
Fiziološki adaptivni procesi omogućavaju povećanje izdržljivosti pri fizičkim naprezanjima i maksimalan učinak. Posebno je zanimljivo da se u periodu kada se postigne potpuna adaptacija na veću nadmorsku visinu u organizmu dešava tzv. laktatni paradoks. U tim slučajevima nivoi laktata u mišićima i krvi su niži u poređenju sa nivoima koji postoje na nadmorskim visinama uobičajenim za organizam. Ovo značajno povećava izdržljivost pri fizičkim naprezanjima. Najverovatnije objašnjenje opisanog fenomena je da tokom perioda aklimatizacije dolazi do smanjenja procesa glikogenolize, dok se proces metabolisanja laktata u jetri povećava. Pri tome verovatno dolazi i do povećanog snabdevanja energijom procesom sagorevanja slobodnih masnih kiselina.
Ove promene imaju efekta samo donekle. Na većim visinama je nemoguće organizmu da se prilagodi (aklimatizuje) dovoljno. Zato nastaju različiti simptomi: glavobolja, mučnina, povraćanje, gubitak apetita, vrtoglavica, lupanje srca, nesanica... pa sve do plućne embolije koja može dovesti do smrti (ovo važi za ekstremne visine iznad 8000 m).
3.0. Posledice neadekvatne aklimatizacije
3.1. Definicija visine i fiziološke promene
Nadmorska visina se može podeliti u nekoliko kategorija:
- srednje visoka nadmorska visina (1500-2500 m): primetne su fiziološke promene. Zasićenje arterijske krvi kiseonikom je veće od 90%. Visinska bolest je moguća, ali retko.
- visoka nadmorska visina (2500-3500 m): visinska bolest česta kod brzog uspona.
- vrlo visoka nadmorska visina (3500-5800 m): visinska bolest vrlo česta. Zasićenje arterijske krvi kiseonikom je manje od 90%. Primetan manjak kiseonika u krvi (hipoksemija) tokom napora.
- ekstremna visina (iznad 5800 m): primetan manjak kiseonika u krvi tokom mirovanja. Pogoršavanje visinske bolesti usprkos aklimatizaciji. Duže preživljavanje teško je moguće.
Svaka osoba koja se nađe na povišenoj nadmorskoj visini doživeće određene promene koje su posledica normalnog prilagodjavanja na visinu: ubrzano disanje (hiperventilacija), kratak daha tokom fizičkog napora, učestano mokrenje, promena učestanosti disanja tokom noći, često buđenje tokom noći, čudni snovi, noćne more.
3.2. Visinska bolest
3.2.1. Definicija
Visinska bolest je naziv za simptome koji se javljaju pri boravku na visokoj nadmorskoj visini. Obično se javlja iznad 2500 m, često pri brzom usponu koji ne dozvoljava telu da se prilagodi. U većini slučajeva radi se o blagom poremećaju koji uključuje glavobolju, gubitak apetita i mučninu i ne zahteva intervenciju lekara. Zbog učestalosti blagog poremećaja mnogi smatraju kako je glavobolja na visini ˝normalna˝. Retko napreduje u teži oblik, moždani i plućni edem, koji može biti smrtonosan, posebno ako se ne prepozna. Najbolji način sprečavanja visinske bolesti jeste spor uspon pri čemu se ostavlja dovoljno vremena za aklimatizaciju. Lečenje visinske bolesti podrazumeva prestanak daljeg uspona i silazak, naročito ako simptomi ne prolaze ili se pogoršavaju. Kiseonik i lekovi služe kao pomoć pri silasku.
Engleski nazivi i akronimi:
Altitude sickness; altitude illness
AMS : Acute Mountain Sickness
3.2.2. Činioci rizika
Na razvoj visinske bolesti utiče brzina uspona, nadmorska visina, visina na kojoj planinar spava te individualna osetljivost. Dobra telesna kondicija ne deluje zaštitno, a pojačani telesni napor na visini povećava mogućnost obolevanja. Genetski činioci takođe su odgovorni za visinsku bolest. Većina prethodno postojećih bolesti kao što su hronična opstruktivna bolest pluća ili dijabetes same po sebi ne povećavaju rizik.
3.2.3. Predviđanje visinske bolesti
Lekari ne mogu predvideti kod koje osobe će se razviti visinska bolest. Prethodna iskustva osobe s boravkom na visini dobar su vodič, ali postoje izuzeci. Bilo kakvi testovi na morskoj visini su korisni u ovu svrhu.
3.2.4. Smrtnost
Smrtnost od visinske bolesti uopšteno je niska. Smrtni slučajevi planinara u Nepalu događaju se u 0.014% slučajeva, a od toga 0.0036% uzrokovano je visinskom bolešću. Kod Britanaca koji su se pokušali popeti iznad 7000 m visinska bolest je uzrokovala smrt u 17% slučajeva.
3.2.5. Oblici visinske bolesti
Tri su glavna oblika visinske bolesti: akutna visinska bolest, visinski edem (otečenost) mozga i visinski edem pluća.
3.2.5.1. Akutna visinska bolest
Najčešće se javlja u planinama Nepala, švajcarskim i francuskim Alpima te američkim stenovitim planinama. Uključuje niz simptoma kojima je prethodio dolazak na visinu: glavobolja, gubitak apetita, mučnina ili povraćanje, slabost, umor, vrtoglavica i problemi sa spavanjem. Ovo su opšti simptomi koji mogu biti prouzrokovani i drugim stanjima, posebno kod osoba koje se tvrdoglavo pridržavaju plana. Simptomi se obično javljaju 6-12 sati nakon dolaska na novu nadmorsku visinu (mogu se javiti i ranije), a nestaju nakon 1-3 dana ako nema daljeg penjanja. Retko se javlja ispod 2500 m. Može se javiti otečenost udova. Ne postoje fizički znaci posebni za akutnu visinsku bolest, a prisutnost neuroloških simptoma ukazuje na mogućnost postojanja otekline mozga ili drugi poremećaj.
Uzrok akutne visinske bolesti je nejasan. Simptomi mogu biti rezultat oticanja mozga zbog širenja krvnih sudova (vazodilatacija) usled nedostatka kiseonika. Smatra se kako slični mehanizmi uzrokuju moždani edem koji može predstavljati teži oblik akutne visinske bolesti. Razlike u osetljivosti pojedinaca na visinsku bolest su impresivne i još nisu precizno objašnjene.
Odmaranje na istoj nadmorskoj visini često omogućava prolazak simptoma pa se većina pacijenata oporavlja bez lečenja za 24-48 h. Lekovi protiv bolova i povraćanja (analgetici, antiemetici) mogu ublažiti glavobolju i mučninu kod blage akutne visinske bolesti. Acetazolamid je delotvoran za ublažavanje poremećaja, iako se najdelotvornija doza još ne zna, obično se uzima 250 mg svakih osam sati. Deksametazon (prva doza 8 mg pa 4 mg svakih 6 sati) se takođe može koristiti za ublažavanje simptoma.
Najvažnije u lečenju akutne visinske bolesti jeste sprečiti dalji uspon, a zatim obavezan silazak ako se simptomi pogoršavaju ili ne prolaze nakon 24 sata. Hitno spuštanje je potrebno kod znakova edema pluća ili mozga.
Blaga akutna visinska bolest: odmaranje, spuštanje, Aspirin, paracetamol, ibuprofen, lekovi protiv povraćanja, acetazolamid, ginkgo biloba.
Teška akutna visinska bolest: spuštanje, evakuacija, kiseonik, deksametazon, hiperbarična komora za olakšavanje spuštanja
Visinski plućni edem: spuštanje, evakuacija, kiseonik, nifedipin, hiperbarična komora za olakšavanje spuštanja
Visinska bolest nepoznatog tipa: spuštanje, evakuacija, kiseonik, nifedipin, komora za spuštanje
3.2.5.2. Visinski edem mozga
Edem (oteklina, skupljanje tečnosti u mozgu) mozga obično dolazi posle akutne visinske bolesti; može biti uzrok kome i smrti.
Prvi simptomi su određeni mentalni poremećaji i promena ponašanja koje pacijent i okolina obično ignorišu. Glavobolja, mučnina i povraćanje, halucinacije, dezorijentacija i zbunjenost se često viđaju; grčeviti napadi su ređi. Klinički znakovi su:
- poremećaj ravnoteže (ataksija) - simptom koji onesposobljava pacijenta i najsporije se povlači pri oporavku
- poremećaj svesti koji brzo prelazi u komu i smrt
- krvarenja u mrežnici oka
- mogu se pojaviti i drugi neurološki poremećaji, ali u odsutnosti dodatnih znakova i simptoma edema mozga potrebno je uzeti u obzir druge dijagnoze.
Teška bolest zbog visinskog edema mozga može se razviti za nekoliko sati, ako se prvi simptomi ne prepoznaju ili zanemare. Edem mozga može se javiti zajedno s edemom pluća.
Kao i akutna visinska bolest, učestalost edema mozga zavisi od brzine uspona i nadmorske visine, a javlja se kod manje od 0.001% osoba na visini od 2500 m te 1% na 4000-5000 m.
Potreban je hitan silazak ili evakuacija jer odlaganje može biti fatalno. Deksametazon (prva doza 8 mg pa posle toga 4 mg svakih 6 sati) obično ublažava simptome i olakšava evakuaciju. Kiseonik takođe olakšava evakuaciju. Hiperbarične komore olakšavaju simptome i samostalan silazak. I nakon spuštanja potrebno je nastaviti lečenje jer oporavak može biti spor.
3.2.5.3.Visinski edem pluća
Visinski edem pluća javlja se obično 2-3 dana nakon dolaska na određenu nadmorsku visinu. Uzrok je nepoznat, a odgovornim se smatraju mestimična povećanja pritiska u plućima, upala i poremećaj u odstranjivanju viška tečnosti.
Poremećaj uključuje otežano disanje pri naporu koje se pogoršava i postaje otežano i pri mirovanju, suv kašalj, slabost, lako zamaranje i nepodnošenje napora. Kako se bolest pogoršava disanje je sve teže, edem pluća postaje očigledan pa je moguć razvoj kome i smrti. Rani klinički znakovi su ubrzan rad srca (tahikardija), ubrzano disanje (tahipneja), blaga temperatura, i oteklina. Pacijenti imaju nižu zasićenost arterijske krvi kiseonikom nego osobe bez visinske bolesti.
Retko se javlja ispod 2500 m. Učestalost je 0.0001% na 2500m, a raste na 2% pri 4000 m. Brz uspon, veći telesni napor tokom ili odmah nakon uspona, muški pol, mlađe osobe, sklonost pojedinaca.
Silazak s visine je glavni princip lečenja. Spuštanje od svega nekoliko stotina metara može poboljšati stanje pacijenta. Kiseonik treba dati ako je dostupan. Nifedipin je delotvoran u lečenju i sprečavanju plućnog edema kod podložnih osoba (prva doza 10 mg na usta, a kasnije 20 mg svakih 12 sati). Prenosna hiperbarična komora omogućuje simulaciju spuštanja. Sastoji se od torbe nepropusne za vazduh koja se puni manualnom pumpom. Potrebno je stalno pumpanje. Komora može uzrokovati klaustrofobiju, a ležanje može otezati disanje. Usprkos ovim problemima komora je vrlo popularna i nose je mnoge veće ekspedicije.
3.2.6. Zlatna pravila visinske bolesti
1. Potpuno je normalno dobiti visinsku bolest. Nije potrebno i umreti od nje.
2. Svaka bolest na visini iznad 2500 m je visinska bolest dok se ne dokaze suprotno.
3. Nikad se ne penji na veću visinu ako imaš simptome akutne visinske bolesti.
4. Ako se simptomi akutne visinske bolesti ne povlače nakon 24-48 sati ili se
pogoršavaju potreban je hitan silazak. Ne sme se čekati jutro. Potreban je silazak
bar do zadnje visine gdje si se osećao/la dobro nakon ustajanja.
5. Osobu sa simptomima visinske bolesti ne smete ostavljati samu.
| Visinska bolest se može lako izbeći ako se pridržavate sledećeg: | |
| 1. | Biti u što boljoj kondiciji pre polaska na ekspediciju |
| 2. | Piti velike količine tečnosti, dok boravimo na planini (3 - 5 l dnevno, a naročito minerale i vitamine) |
| 3. | Jesti dobro |
| 4. | Održavati mokrenje |
| 5. | Dobro se aklimatizovati (lagan uspon, metod gore - dole) |
| 6. | Često se odmarati i udisati 10 - 12 puta duboko, kako bi se organizam snabdeo većom količinom kiseonika |
| 7. | Po potrebi uzimati aspirin ili paracetamol |
| 8. | Obratiti pažnju na simptome visinske bolesti i upravljati se prema tome |
3.3. Preporuke za aklimatizaciju
- iznad 3000 m visinu na kojoj se spava povećavati samo 300-600 m na dan
- iznad 3000 m je potreban odmor od jednog dana za svakih 1000 m daljnje visine
- brzina aklimatizacije razlikuje se od osobe do osobe
- ako je moguće, treba izbegavati letove ili vožnju direktno na velike nadmorske visine
- ako se na visoku nadmorsku visinu dolazi direktno avionom ili autom potrebno je prvi
dan izbegavati telesne napore i dalji uspon
- ˝penji se visoko, spavaj nisko˝
- ako simptomi ne prolaze odloži dalji uspon
- ako se simptomi pogoršavaju spusti se što pre
Prilagođavanje se događa u prvih 1-3 dana na određenoj visini, ali to varira kod pojedinaca. Potpuna aklimatizacija traje mnogo duže. Ne postoje pouzdani faktori za predviđanje dobre aklimatizacije, osim dobre volje pojedinca za slušanje vlastitog tela.
4.0. Zaključak
Adaptacione promene kojima se organizam prilagođava uslovima na većim nadmorskim visinama pružaju mogućnost da se pri povratku na uobičajene atmosferske uslove i ppO2 fizička aktivnost obavlja duže i većim intenzitetom. Povećana plućna ventilacija i količina hemoglobina uz bolju prokrvljenost tkiva omogućavaju veći dotur kiseonika ćelijama. Na taj način stvara se osnova neophodna za povećanje metaboličkih procesa u organizmu i intenziviranje fizičkih aktivnosti. Naravno, sve nastale promene su reverzibilne i traju oko dve-tri nedelje posle povratka na uobičajene uslove na trening u uobičajenim uslovima (tzv. trening u nizini).
Alpinizam je od svog nastanka do današnjih dana doživeo veliku transformaciju.Od prvobitne aktivnosti koja je imala naučno-istraživački karakter tokom dugog niza godina alpinizam se razvijao i prerastao u organizovanu sportsku aktivnost sa svim karakteristikama vrhunskog sporta.
Značaj alpinizma u savremenom društvu se ogleda kroz pozitivan biološko-fiziološki , vaspitno-obrazovni i sportsko-rekreativni značaj. Međutim, i bez obzira na sve pozitivne karakteristike, alpinizmom se kod nas bavi jako mali broj ljudi.
Jedan od razloga je slaba informisanost, jer o alpinizmu kao sportu kod nas postoji jako mali broj knjiga prevedenih na srpski jezik. Literatura koja postoji je uglavnom na engleskom, nemačkom, slovenačkom, ruskom jeziku. Drugi razlog je slaba ili nikakva saradnja između alpinističkih društava i vaspitnih ustanova (osnovnih, srednjih i visokih škola) gde bi se uz pomoć iskusnih instruktora učenici, koji to žele, mogli upoznati sa osnovama alpinizma.
Jedan od razloga je svakako i materijalna situacija u zemlji, jer alpinizam iziskuje korišcenje opreme koja je kod nas, kao i u svetu, jako skupa.
Ono što bi, po mom mišljenju, moglo da promeni situaciju i da poveća broj ljudi koji bi se bavili alpinizmom bilo u sportskom ili čisto rekreativnom smislu je sledeće: organizovanje tečajeva u osnovnim, srednjim i visokim školama, razni vidovi prezentacija u radnim kolektivima, naučnim i putopisnim emisijama na sredstvima javnog informisanja.
Čovek današnjice se sve manje napreže u procesu proizvodnje, a ima sve više slobodnog vremena koje, na žalost provodi ispred kompjutera i gledajuci televizijske programe. Nedostatak kretanja, loša ishrana, neredovno spavanje i drugi faktori kao što su alkohol, zagađen vazduh, pušenje, ugrožavaju zdravlje i mogu dovesti do javljanja nekih hroničnih bolesti kao što su hipokinezija, gojaznost, dijabetis (koji je u stalnom porastu u mlađoj populaciji) i druge hronične bolesti.Svedoci smo da u nedostatku stambenog prostora građevinske kompanije sve više uzurpiraju čak i zelene površine, stoga odlazak u planine ostaje jedini način bekstva od svakodnevnog gradskog ludila i vreve.
0 коментара:
Постави коментар