Poslednje novosti:POSLJEDNJE NOVOSTI: Tibet: Jedna osoba preminula od plućne kuge, četvoro zaraženo | Tanjug | 26. 09. 2010. - 15:46h |Jedna osoba je umrla od plućne kuge, dok su četiri zaražene na Tibetu, saopštile su danas kineske vlasti.Tibetansko regionalno ministarstvo zdravlja je saopštilo da su svi slučajevi zaraze zabeleženi u selu Laduo, u okrugu Lang, preneo je AP. U saopštenju se navodi da je prvi slučaj bolesti otkriven 23. septembra i da je pacijent preminuo od jake upale pluća. Preostalih četvoro zaraženih su smešteni u karantin. Plućna kuga može da izazove smrt u roku od 24 sata ukoliko se ne leči. Prošle godine epidemija ove bolesti u jednom gradu u provinciji Singhai odnela je tri života, dok je devet ljudi zaraženo, pa su vlasti bile primorane da tu zajednicu od 10.000 ljudi izoluju, podsetila je američka agencija.

понедељак, 8. новембар 2010.

FIZIOLOŠKO STANJE ORGANIZMA PRI SPORTSKOJ AKTIVNOSTI

Preuzeto sa: Link

1.0. UVOD

Čini mi se da se čovek koji se uzdigao iznad mesta

običnog življenja začudi u običnim osećanjima.

Čim se više približimo eteričnim predelima, to je

čovekova duša bliža svojoj prvobitnoj čistoći.

Ozbiljan si , a nisi melanholičan , tih si a ne

bezosećajan , zadovoljan da postojiš i misliš ,

sve prevelike žive želje se spuste na dno srca, lako

i slatko ti je pri duši.

J.J. Rousseau(1712-1778)

“Nova Heloiza”

1.1. Mitologija i razvoj alpinizama

Priroda i njene lepote, daleki i nepoznati krajevi, neprohodne planine i njihovi vrhovi privlačili su pažnju čoveka još u ranim vekovima njegove istorije. Međutim, on se zbog svoje kulturne zaostalosti zadovoljavao samo bojažljivim posmatranjem udaljenih planinskih vrhova i masiva, ili je verski fanatizovan, gledao u lepote prirode kao u delo “božijeg razuma”, “više sile” ili “prestola bogova” na planinskim vrhovima.

Prema legendi iz naših krajeva, Durmitor se na svoj način “takmičio” sa Olimpom. i na njemu su se takođe odmarali bogovi i počivali nakon dugog puta. Durmitor su nazivali “soom božijom” ili “soom nebeskom” što je značilo da su Durmitor i Rtanj, zajedno sa Olimpom i Etnom na Siciliji “držali nebesa” da se ne bi sručila na Zemlju i izazvala sveopštu katastrofu.

Tek u 17. veku dolazi do razvoja prirodnih nauka. Skidajući sa lica prirode (naročito sa planinskih vrhova) koprenu mraka, tajanstvenost i nepoznanost, božanske samovlasti nedostupnosti, oni su istovremeno kroz naučna saznanja otkrivali svu draž lepote prirode, veličinu njene sveobuhvatnosti i svestranosti njenih bogatstava koje pružaju čoveku impozantnost moći i prkosa koji usmerava svoju volju na htenja da je do kraja osvoji. To je u stvari početak planinarstva.

Najviši stupanj dostignuća u planinarstvu predstavlja alpinizam. To je kretanje čoveka u stenovitim planinama-Alpima i sličnom gorju, pri čemu se ne koriste planinarski putevi za uspon nego slobodne stene u raznim smerovima. Alpinizam je sport koji se razlikuje od ostalih sportskih grana po tome što odražava borbu čoveka s prirodom i njenim silama, gde nema bodrenja gledalaca i ovacija. To je borba čoveka u kojoj on teži da se afirmiše pred samim sobom, savladavajući prirodu i vlastite slabosti. Najveća vrednost alpinizma je u stvari u sintezi fizičke snage i duhovnih vrednosti. Alpinisti znaju ceniti svoj život i život drugih i znaju uživati u životu.

Alpinizam, kao grana planinarstva, daje veliki doprinos nauci. Omogućio je da nauka prodre u najviša gorja sveta osvajanjem Himalaja, Anda, Hindukuša, Artika i Antartika.

Ako bi u jednoj rečinici definisali alpinizam, onda bi to bio - ekstremni vid planinarenja. Alpinisti su istovremeno i planinari. Razlika između običnog planinara i alpiniste je u tome što alpinisti penju teže strane, smerove da bi dosegli vrh. Što je teži smer ispenjan ili što su uslovi penjanja suroviji to je uspeh veći. Osim uobičajene planinarske opreme alpinisti koriste i specijalizovanu: užad, prusike, karabinere, pojaseve, čekiće, klinove, čokove, zaglavke i mnogo toga drugog. 

2.0. Uzroci fizioloških promena organizma

Baviti se alpinizmom nije tako jednostavno. Kao u sportovima, tako je i tu potrebna vežba radi osposobljavanja organizma za napore u planini radi smanjenja subjektivnih opasnosti. Izvežban alpinista može uz napor uživati u svom poduhvatu.

Kada se penjemo na planinske vrhove, oragnizam je podvrgnut nizu različitih prirodnih faktora. Jedan od najvažnijih je promena vazdušnog pritiska. Na nultoj visini (visini mora) normalan vazdušni pritisak iznosi 1013 mb. Sa povećanjem visine dolazi do njegovog smanjivanja.

Normalan vazdušni pritisak na različitim visinama prema Međunarodnoj  avio kompaniji (International Civil Aviation Organization):

Visina (m)

Atmosferski pritisak   (mb)

Stopa smanjenja pritiska

0

1013

12 mb na svakih 100 m

1000

899

11 mb na svakih 100 m

2000

795

10 mb na svakih 100 m

3000

701

9 mb na svakih 100 m

4000

616

8 mb na svakih 100 m

5000

540

7 mb na svakih 100 m

6000

472

6,7 mb na svakih 100m

Ove promene utiču na ljudski organizam. Nadmorska visina iznad 1.800-2.000 metara, sa gledišta fiziologije fizičkih napora, predstavlja prag reakcije organizma. Naime, iznad pomenute nadmorske visine dolazi do snižavanja atmosferskog pritiska (hipobarični uslovi) i proporcionalnog snižavanja parcijalnog pritiska kiseonika (ppO2) u atmosferskom

vazduhu (hipoksični uslovi), što izaziva pokretanje fizioloških mehanizama adaptacije. Od nivoa mora do nadmorske visine od 1.800 metara organizam praktično ne ispoljava nikakvu specifičnu reakciju, pa se ova zona naziva indiferentnom zonom. Zona između 2.000 i 4.000 metara nadmorske visine smatra se zonom potpune kompenzacije zbog mogućnosti organizma da u potpunosti kompenzuje hipobarične i hipoksične uslove. Na visinama većim od 4.000 metara adaptacioni mehanizmi sve manje mogu da kompenzuju uslove sredine, pa se ova zona naziva zonom nepotpune kompenzacije.

2.1. Fiziološki mehanizmi adaptacije

Na nivou mora atmosferski pritisak je 760 mm živinog stuba (Hg), a ppO2 159,2 mm Hg, dok je na nadmorskoj visini od 2.000 metara atmosferski pritisak 596 mm Hg, a ppO2 124,9 mm Hg. Posledica smanjenja ppO2 u atmosferskom vazduhu je smanjenje pritiska kiseonika u udahnutom vazduhu i zapremine kiseonika koji stiže do alveola pluća. Zbog toga, manja količina kiseonika difunduje u krvotok i biva prenesena do ćelija. Rezultat je nedostatak kiseonika u ćelijama organizma. Da bi se snabdevanje tkiva i ćelija kiseonikom održalo na približno istom nivou, plućna ventilacija mora da se poveća i tako kompenzuje smanjenje ppO2. Zbog toga je prva jasno uočljiva fiziološka adaptacija pri boravku na većim nadmorskim visinama povećanje frekvencije disanja.

Takođe, u toku prva 24 časa boravka na većim nadmorskim visinama dolazi do smanjenja vitalnog kapaciteta pluća, dok se povećava vrednost rezidualnog volumena. Ovo je još jedan od mehanizama kojim se organizam trenutno prilagođava nagloj promeni spoljašnjih uslova. U prvim danima boravka na planini, naročito za vreme fizičkih aktivnosti, nedostatak kiseonika je najizraženiji. To, praktično, znači da je ćelijama mnogo teže obezbediti optimalnu količinu kiseonika u stanju mirovanja, a naročito pri fizičkoj aktivnosti. Kriva disocijacije oksihemoglobina tokom aklimatizacije pomera se udesno, što olakšava snabdevanje tkiva kiseonikom. Uočava se porast nivoa 2,3-difosfoglicerata u eritrocitima, što omogućava lakše odvajanje kiseonika od hemoglobina na nivou tkivnih kapilara. Međutim, zbog smanjenog ppO2 u arterijskoj krvi, snabdevanje radne muskulature je otežano i posle potpune aklimatizacije na visinu .

Među prvim mehanizmima pomoću kojih se organizam adaptira na veće nadmorske visine jeste promena minutnog volumena srca. Ova adaptacija ogleda se u povećanju frekvencije rada srca, dok se vrednost sistolnog volumena ne menja. Na ovaj način postiže se da bržim protokom krvi ćelije dobiju veću količinu kiseonika.

Svi opisani mehanizmi nisu dovoljni da u prvim danima održe dotur kiseonika ćelijama na nivou koji postoji na nadmorskim visinama uobičajenim za neku osobu. Nekoliko studija je pokazalo da se vrednost najveće potrošnje kiseonika smanjuje za oko 10% na svakih 1.000 metara nadmorske visine. Kako je dotur kiseonika najvažniji faktor koji ograničava fizičku aktivnost, jasno je da se u procesu adaptacije na visoke nadmorske visine mora računati na smanjenje fizičkih (radnih) sposobnosti. Dodatno nepovoljno na fizičku aktivnost u tom periodu deluje povećanje nivoa laktata, kako u mišićima, tako i u krvi, u

poređenju sa nivoima koji postoje na nadmorskim visinama uobičajenim za organizam. Ovo povećanje nivoa laktata je sekundarno i posledica je intenziviranja procesa anaerobnog metabolizma (glikogenolize) kao odgovora na nedostatak kiseonika u organizmu. Kako se produžava boravak na većoj nadmorskoj visini, tako se čovek sve bolje adaptira i postaje

sposoban da obavlja sve veći intenzitet fizičkih aktivnosti. Adaptacija se postiže povećanjem ventilacije, broja eritrocita, prokrvljenosti tkiva i sposobnosti ćelija za is-korišćavanje kiseonika. Povećanje broja eritrocita i količine hemoglobina je spor proces koji ima efekta tek nakon dve nedelje, dok punu vrednost dostiže posle mesec dana ili duže.

.

Adaptacija tkiva omogućena je povećanjem broja i gustine kapilara, koncentracije mioglobina u skeletnim mišićima, broja i veličine mitohondrija, kao i enzimske aktivnosti oksidaza. Nastale promene u tkivima dovode do povećanja efikasnosti u dostavi i korišćenju kiseonika za aerobnu produkciju energije

.

Fiziološki adaptivni procesi omogućavaju povećanje izdržljivosti pri fizičkim naprezanjima i maksimalan učinak. Posebno je zanimljivo da se u periodu kada se postigne potpuna adaptacija na veću nadmorsku visinu u organizmu dešava tzv. laktatni paradoks. U tim slučajevima nivoi laktata u mišićima i krvi su niži u poređenju sa nivoima koji postoje na nadmorskim visinama uobičajenim za organizam. Ovo značajno povećava izdržljivost pri fizičkim naprezanjima. Najverovatnije objašnjenje opisanog fenomena je da tokom perioda aklimatizacije dolazi do smanjenja procesa glikogenolize, dok se proces metabolisanja laktata u jetri povećava. Pri tome verovatno dolazi i do povećanog snabdevanja energijom procesom sagorevanja slobodnih masnih kiselina.

Ove promene imaju efekta samo donekle. Na većim visinama je nemoguće organizmu da se prilagodi (aklimatizuje) dovoljno. Zato nastaju različiti simptomi: glavobolja, mučnina, povraćanje, gubitak apetita, vrtoglavica, lupanje srca, nesanica... pa sve do plućne embolije koja može dovesti do smrti (ovo važi za ekstremne visine iznad 8000 m).

3.0. Posledice neadekvatne aklimatizacije

3.1. Definicija visine i fiziološke promene

Nadmorska visina se može podeliti u nekoliko kategorija:

- srednje visoka nadmorska visina (1500-2500 m): primetne su fiziološke promene. Zasićenje arterijske krvi kiseonikom je veće od 90%. Visinska bolest je moguća, ali retko.

- visoka nadmorska visina (2500-3500 m): visinska bolest česta kod brzog uspona.

- vrlo visoka nadmorska visina (3500-5800 m): visinska bolest vrlo česta. Zasićenje arterijske krvi kiseonikom je manje od 90%. Primetan manjak kiseonika u krvi (hipoksemija) tokom napora.

- ekstremna visina (iznad 5800 m): primetan manjak kiseonika u krvi tokom mirovanja. Pogoršavanje visinske bolesti usprkos aklimatizaciji. Duže preživljavanje teško je moguće.

Svaka osoba koja se nađe na povišenoj nadmorskoj visini doživeće određene promene koje su posledica normalnog  prilagodjavanja na visinu: ubrzano disanje (hiperventilacija), kratak daha  tokom fizičkog napora, učestano mokrenje, promena učestanosti disanja tokom noći, često buđenje tokom noći, čudni snovi, noćne more.

3.2. Visinska bolest

3.2.1. Definicija

Visinska bolest je naziv za simptome koji se javljaju pri boravku na visokoj nadmorskoj visini. Obično se javlja iznad 2500 m, često pri brzom usponu koji ne dozvoljava telu da se prilagodi. U većini slučajeva radi se o blagom poremećaju koji uključuje glavobolju, gubitak apetita i mučninu i ne zahteva  intervenciju lekara. Zbog učestalosti blagog poremećaja mnogi smatraju kako je glavobolja na visini ˝normalna˝. Retko napreduje u teži oblik, moždani i plućni edem, koji može biti smrtonosan, posebno ako se ne prepozna. Najbolji način sprečavanja visinske bolesti jeste spor uspon pri čemu se ostavlja dovoljno vremena za aklimatizaciju. Lečenje visinske bolesti podrazumeva prestanak daljeg uspona i silazak, naročito ako simptomi ne prolaze ili se pogoršavaju. Kiseonik i lekovi služe kao pomoć pri silasku.

Engleski nazivi i akronimi:
Altitude sickness; altitude illness
AMS : Acute Mountain Sickness

3.2.2. Činioci rizika

Na razvoj visinske bolesti utiče brzina uspona, nadmorska visina, visina na kojoj planinar spava te individualna osetljivost. Dobra telesna kondicija ne deluje zaštitno, a pojačani telesni napor na visini povećava mogućnost obolevanja. Genetski činioci takođe su odgovorni za visinsku bolest. Većina prethodno postojećih bolesti kao što su hronična opstruktivna bolest pluća ili dijabetes same po sebi ne povećavaju rizik.

3.2.3. Predviđanje visinske bolesti

Lekari ne mogu predvideti kod koje osobe će se razviti visinska bolest. Prethodna iskustva osobe s boravkom na visini dobar su vodič, ali postoje izuzeci. Bilo kakvi testovi na morskoj visini su korisni u ovu svrhu.

3.2.4. Smrtnost

Smrtnost od visinske bolesti uopšteno je niska. Smrtni slučajevi planinara u Nepalu događaju se u 0.014% slučajeva, a od toga 0.0036% uzrokovano je visinskom bolešću. Kod Britanaca koji su se pokušali popeti iznad 7000 m visinska bolest je uzrokovala smrt u 17% slučajeva.

3.2.5. Oblici visinske bolesti

Tri su glavna oblika visinske bolesti: akutna visinska bolest, visinski edem (otečenost) mozga i visinski edem pluća.

3.2.5.1. Akutna visinska bolest

Najčešće se javlja u planinama Nepala, švajcarskim i francuskim Alpima te američkim stenovitim planinama. Uključuje niz simptoma kojima je prethodio dolazak na visinu: glavobolja, gubitak apetita, mučnina ili povraćanje, slabost, umor, vrtoglavica i problemi sa spavanjem. Ovo su opšti simptomi koji mogu biti prouzrokovani i drugim stanjima, posebno kod osoba koje se tvrdoglavo pridržavaju plana. Simptomi se obično javljaju 6-12 sati nakon dolaska na novu nadmorsku visinu (mogu se javiti i ranije), a nestaju nakon 1-3 dana ako nema daljeg penjanja. Retko se javlja ispod 2500 m. Može se javiti otečenost udova. Ne postoje fizički znaci posebni za akutnu visinsku bolest, a prisutnost neuroloških simptoma ukazuje na mogućnost postojanja otekline mozga ili drugi poremećaj.

Uzrok akutne visinske bolesti je nejasan. Simptomi mogu biti rezultat oticanja mozga zbog širenja krvnih sudova (vazodilatacija) usled nedostatka kiseonika. Smatra se kako slični mehanizmi uzrokuju moždani edem koji može predstavljati teži oblik akutne visinske bolesti. Razlike u osetljivosti pojedinaca na visinsku bolest su impresivne i još nisu precizno objašnjene.

Odmaranje na istoj nadmorskoj visini često omogućava prolazak simptoma pa se većina pacijenata oporavlja bez lečenja za 24-48 h. Lekovi protiv bolova i povraćanja (analgetici, antiemetici) mogu ublažiti glavobolju i mučninu kod blage akutne visinske bolesti. Acetazolamid je delotvoran za ublažavanje poremećaja, iako se najdelotvornija doza još ne zna, obično se uzima 250 mg svakih osam sati. Deksametazon (prva doza 8 mg pa 4 mg svakih 6 sati) se takođe može koristiti za ublažavanje simptoma.

Najvažnije u lečenju akutne visinske bolesti jeste sprečiti dalji uspon, a zatim obavezan silazak ako se simptomi pogoršavaju ili ne prolaze nakon 24 sata. Hitno spuštanje je potrebno kod znakova edema pluća ili mozga.

Blaga akutna visinska bolest: odmaranje, spuštanje, Aspirin, paracetamol, ibuprofen, lekovi protiv povraćanja, acetazolamid, ginkgo biloba.

Teška akutna visinska bolest: spuštanje, evakuacija, kiseonik, deksametazon, hiperbarična komora za olakšavanje spuštanja

Visinski plućni edem: spuštanje, evakuacija, kiseonik, nifedipin, hiperbarična komora za olakšavanje spuštanja

Visinska bolest nepoznatog tipa: spuštanje, evakuacija, kiseonik, nifedipin, komora za spuštanje

3.2.5.2. Visinski edem mozga

Edem (oteklina, skupljanje tečnosti u mozgu) mozga obično dolazi posle akutne visinske bolesti; može biti uzrok kome i smrti.

Prvi simptomi su određeni mentalni poremećaji i promena ponašanja koje pacijent i okolina obično ignorišu. Glavobolja, mučnina i povraćanje, halucinacije, dezorijentacija i zbunjenost se često viđaju; grčeviti napadi su ređi. Klinički znakovi su:

- poremećaj ravnoteže (ataksija) - simptom koji onesposobljava pacijenta i najsporije se povlači pri oporavku

- poremećaj svesti koji brzo prelazi u komu i smrt

- krvarenja u mrežnici oka

- mogu se pojaviti i drugi neurološki poremećaji, ali u odsutnosti dodatnih znakova i simptoma edema mozga potrebno je uzeti u obzir druge dijagnoze.

Teška bolest zbog visinskog edema mozga može se razviti za nekoliko sati,  ako se prvi simptomi ne prepoznaju ili zanemare. Edem mozga može se javiti zajedno s edemom pluća.

Kao i akutna visinska bolest, učestalost edema mozga zavisi od brzine uspona i nadmorske visine, a javlja se kod manje od 0.001% osoba na visini od 2500 m te 1% na 4000-5000 m.

Potreban je hitan silazak ili evakuacija jer odlaganje može biti fatalno. Deksametazon (prva doza 8 mg pa posle toga 4 mg svakih 6 sati) obično ublažava simptome i olakšava evakuaciju. Kiseonik takođe olakšava evakuaciju. Hiperbarične komore olakšavaju simptome i samostalan silazak. I nakon spuštanja potrebno je nastaviti lečenje jer oporavak može biti spor.

3.2.5.3.Visinski edem pluća

Visinski edem pluća javlja se obično 2-3 dana nakon dolaska na određenu nadmorsku visinu. Uzrok je nepoznat, a odgovornim se smatraju mestimična povećanja pritiska u plućima, upala i poremećaj u odstranjivanju viška tečnosti.

Poremećaj uključuje otežano disanje pri naporu koje se pogoršava i postaje otežano i pri mirovanju, suv kašalj, slabost, lako zamaranje i nepodnošenje napora. Kako se bolest pogoršava disanje je sve teže, edem pluća postaje očigledan pa je moguć razvoj kome i smrti. Rani klinički znakovi su ubrzan rad srca (tahikardija), ubrzano disanje (tahipneja), blaga temperatura, i oteklina. Pacijenti imaju nižu zasićenost arterijske krvi kiseonikom nego osobe bez visinske bolesti.

Retko se javlja ispod 2500 m. Učestalost je 0.0001% na 2500m, a raste na 2% pri 4000 m. Brz uspon, veći telesni napor tokom ili odmah nakon uspona, muški pol, mlađe osobe, sklonost pojedinaca.

Silazak s visine je glavni princip lečenja. Spuštanje od svega nekoliko stotina metara može poboljšati stanje pacijenta. Kiseonik treba dati ako je dostupan. Nifedipin je delotvoran u lečenju i sprečavanju plućnog edema kod podložnih osoba (prva doza 10 mg na usta, a kasnije 20 mg svakih 12 sati). Prenosna hiperbarična komora omogućuje simulaciju spuštanja. Sastoji se od torbe nepropusne za vazduh koja se puni manualnom pumpom. Potrebno je stalno pumpanje. Komora može uzrokovati klaustrofobiju, a ležanje može otezati disanje. Usprkos ovim problemima komora je vrlo popularna i nose je mnoge veće ekspedicije.

3.2.6. Zlatna pravila visinske bolesti

1. Potpuno je normalno dobiti visinsku bolest. Nije potrebno i umreti od nje.

2. Svaka bolest na visini iznad 2500 m je visinska bolest dok se ne dokaze suprotno.

3. Nikad se ne penji na veću visinu ako imaš simptome akutne visinske bolesti.

4. Ako se simptomi akutne visinske bolesti ne povlače nakon 24-48 sati ili se

pogoršavaju potreban je hitan silazak. Ne sme se čekati jutro. Potreban je silazak

bar do zadnje visine gdje si se osećao/la dobro nakon ustajanja.

5. Osobu sa simptomima visinske bolesti ne smete  ostavljati samu.

Visinska bolest se može lako izbeći ako se pridržavate sledećeg:

1.

Biti u što boljoj kondiciji pre polaska na ekspediciju

2.

Piti velike količine tečnosti, dok boravimo na planini (3 - 5 l dnevno, a naročito minerale i vitamine)

3.

Jesti dobro

4.

Održavati mokrenje

5.

Dobro se aklimatizovati (lagan uspon, metod gore - dole)

6.

Često se odmarati i udisati 10 - 12 puta duboko, kako bi se organizam snabdeo većom količinom kiseonika

7.

Po potrebi uzimati aspirin ili paracetamol

8.

Obratiti pažnju na simptome visinske bolesti i upravljati se prema tome

3.3. Preporuke za aklimatizaciju

- iznad 3000 m visinu na kojoj se spava povećavati samo 300-600 m na dan

- iznad 3000 m je potreban odmor od jednog dana za svakih 1000 m daljnje visine

- brzina aklimatizacije razlikuje se od osobe do osobe

- ako je moguće, treba izbegavati letove ili vožnju direktno na velike nadmorske visine

- ako se na visoku nadmorsku visinu dolazi direktno avionom ili autom potrebno je prvi

dan izbegavati telesne napore i dalji uspon

- ˝penji se visoko, spavaj nisko˝

- ako simptomi ne prolaze odloži dalji uspon

- ako se simptomi pogoršavaju spusti se što pre

Prilagođavanje  se događa u prvih 1-3 dana na određenoj visini, ali to varira kod pojedinaca. Potpuna aklimatizacija traje mnogo duže. Ne postoje pouzdani faktori za predviđanje dobre aklimatizacije, osim dobre volje pojedinca za slušanje vlastitog tela.

4.0. Zaključak

Adaptacione promene kojima se organizam prilagođava uslovima na većim nadmorskim visinama pružaju mogućnost da se pri povratku na uobičajene atmosferske uslove i ppO2 fizička aktivnost obavlja duže i većim intenzitetom. Povećana plućna ventilacija i količina hemoglobina uz bolju prokrvljenost tkiva omogućavaju veći dotur kiseonika ćelijama. Na taj način stvara se osnova neophodna za povećanje metaboličkih procesa u organizmu i intenziviranje fizičkih aktivnosti. Naravno, sve nastale promene su reverzibilne i traju oko dve-tri nedelje posle povratka na uobičajene uslove na trening u uobičajenim uslovima (tzv. trening u nizini).

Alpinizam je od svog nastanka do današnjih dana doživeo veliku transformaciju.Od prvobitne aktivnosti koja je imala naučno-istraživački karakter tokom dugog niza godina alpinizam se razvijao i prerastao u organizovanu sportsku aktivnost sa svim karakteristikama vrhunskog sporta.

Značaj alpinizma u savremenom društvu se ogleda kroz pozitivan biološko-fiziološki , vaspitno-obrazovni i sportsko-rekreativni značaj. Međutim, i bez obzira na sve pozitivne karakteristike, alpinizmom se kod nas bavi jako mali broj ljudi.

Jedan od razloga je slaba informisanost, jer o alpinizmu kao sportu kod nas postoji jako mali broj knjiga prevedenih na srpski jezik. Literatura koja postoji je uglavnom na engleskom, nemačkom, slovenačkom, ruskom jeziku. Drugi razlog je slaba ili nikakva saradnja između alpinističkih društava i vaspitnih ustanova (osnovnih, srednjih i visokih škola) gde bi se uz pomoć iskusnih instruktora učenici, koji to žele, mogli upoznati sa osnovama alpinizma.

Jedan od razloga je svakako i materijalna situacija u zemlji, jer alpinizam iziskuje korišcenje opreme koja je kod nas, kao i u svetu, jako skupa.

Ono što bi, po mom mišljenju, moglo da promeni situaciju i da poveća broj ljudi koji bi se bavili alpinizmom bilo u sportskom ili čisto rekreativnom smislu je sledeće: organizovanje tečajeva u osnovnim, srednjim i visokim školama, razni vidovi prezentacija u radnim kolektivima, naučnim i putopisnim emisijama na sredstvima javnog informisanja.

Čovek današnjice se sve manje napreže u procesu proizvodnje, a ima sve više slobodnog vremena koje, na žalost provodi ispred kompjutera i gledajuci televizijske programe. Nedostatak kretanja, loša ishrana, neredovno spavanje i drugi faktori kao što su alkohol, zagađen vazduh, pušenje, ugrožavaju zdravlje i mogu dovesti do javljanja nekih hroničnih bolesti kao što su hipokinezija, gojaznost, dijabetis (koji je u stalnom porastu u mlađoj populaciji) i druge hronične bolesti.Svedoci smo da u nedostatku stambenog prostora građevinske kompanije sve više uzurpiraju čak i zelene površine, stoga odlazak u planine ostaje jedini način bekstva od svakodnevnog gradskog ludila i vreve.

Osnovne smernice za pravilnu aklimatizaciju

Prevencija

Proces pravilne aklimatizacije, zahteva primenu mera prevencije, kako ne bi došlo do pojave visinske bolesti, koja u suštini nastaje kao posledica loše sprovedene aklimatizacije, ili individualne nesposobnosti pojedinih ljudi za boravak na visini.

Osnovne smernice za pravilnu aklimatizaciju

        * Treba izbegavati letove ili vožnju, direktno na visoke nivoe (početna visina, uspona mora biti ispod 10.000 fita ili (3.048 metara) odakle se nastavlja uspon hodanjem.
        * Ako se na visoku nadmorsku visinu dolazi direktno avionom ili autom prvi dan treba izbegavati telesne napore i dalji uspon.
        * Ako je zadata visina iznad 10.000 fita ili (3.048 metara), povećanje visine na bi trebalo da bude veće od 1.000 fita (305 metara) dnevno, a nakon svaki 3.000 fita ili (915 metara) uspona potreban je dan odmora.
        * "Penji se visoko, spavaj nisko" je alpinistička uzrečica i savet koji definiše da se nakon uspona od 1.000 fita ili (305 metara) u toku dana, treba predveče, vratiti na spavanje na nižim visinama.
        * U slučaju pojave počnetnih simptoma visinske bolesti, na umerenim visina, treba privremeno stati sa daljim usponom ili ako su izraženiji, odmah započeti spuštanje na nižu visinu.
        * Ako se simptomi intenziviraju, obustaavlja se danji uspon i odmah se započinje sa spuštanjem.
        * Treba imati u vidu da različiti ljudi imaju i različitu sposobnost aklimatizacije na različitim visinama. Takvim osobama se ograničava dalji uspon sve do pravilno sprovedene aklimatizacije.
        * Upotreba tečnosti mora biti redovna i kontrolisana. Aklimatizacija je često praćen gubitkom tečnosti, tako da postoji mogućnost pojave simptoma dehidratacije. Unos tečnosti, za pravilnu hidrataciju mora da bude najmanje 3-4 litara dnevno, a izmokravanje urina stalno i obilno.
        * Po dolasku na zadatu visinu ne treba se previše naprezati. Sve aktivnosti treba obavnjati u toku dana i izbegavati duga spavanja jer se tokom spavanja, pogoršavaju simptomi visinskih poremećaja.
        * Upotrebu duvana, alkohola i droge, treba iskljčiti.
        * Upotreba sedativa, barbiturata, i drugih lekova za spavanje se ne preporučuje, jer ovi lekovi utiču na dalje smanjenje respiratornih funkcija tokom spavanja, što može rezultirati pogoršanjem simptoma.
        * Ishrana na visini mora biti bogata ugljenim hidratima (sa više od 70% kalorija iz ugljenih hidrata).

Ako i pored svih preduzetih mera, pojedine osoba, ne ispoljavaju znake adaptacije ili praljvilne aklimatizacije na dostignutoj visini, već razviiajaju početne simptome visinske bolesti, takvim osobama se zabranjuje dalji uspon. Takvu osobu u prisustvu pratioca takve što pre spustiti na početnu visinu, na kojoj nije ispoljavala simptome poremećaja u organizmu.

Preuzeto: link

Aklimatizacija na visinu

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Aklimatizacija na visinu, je biološki i psiholosocijalni proces prilagođavanja boravku i životu na visini. To je spor i postepeni, fiziološki odgovor organizma na promenu barometarskog pritiska vazduha na dostignutoj visini, koji omogućava organizmu da boravi i preživi u uslovima nedovoljne količine kiseonika (hipoksija) u udahnutom vazduhu. Hipoksija, (hipobarična hipoksija), stanje smanjene količine kiseonika u ćelijama i tkivima, koje ima za posledicu poremećaj u funkcionisanju organa, sistema i ćelija, u organizmu čoveka nakon uspona približno iznad 1.500 metara nadmorske visine. Hipoksija aktivira čitav niz integrisanih fizioloških promena nakon uspona. Ove promene funkcija organizma imaju za cilj da povećaju snabdevanje tkiva i ćelija kiseonikom i najizraženije su u onim delovima tela koji su direktno povezani sa isporukom kiseonika (a to su kardiovaskularni i respiratorni sistem), ali ove promene se verovatno javljaju i u svim drugim sistemima organizma.

Podela nadmorske visine

Ova visina se proteže od nivoa mora do 2.440 metara i deli se u dva nivoa;

Indiferentna zona

Počinje od površine mora i proteže se do (5.000 fita) ili (1.525 metara). Do ove visine atmosfere u organizmu čoveka ne događaju se nikakve promene sa visinom, a zasićenje hemoglobina u arterijskoj krvi su uglavnom iznad 96% kod zdravih ljudi.

Zona uspešne kompenzacije

Nalazi se u rasponu od (5.000 do 8.000 fita) ili (1.525 do 2.440 metara). U ovoj zoni kod potpuno zdravih ljudi ne dešavaju se nikakve promene. Zasićenje hemoglobina u arterijskoj krvi je normalno i iznad 92%, a efekti nadmorske visine su blagi i privremeni, izuzev kod osoba sa lošom fizičkom kondicijom kod kojih se mogu javiti prvi poremećaji izazvani nedostatkom kiseonika (hipoksija).

Visoka nadmorska visina

Ova visina je iznad 2.440 metara od nivoa mora i prema sledećoj skali deli se na tri nivoa; [5], [4]

Visoka

Proteže se u rasponu od (8.000 - 12.000 fita) ili (2.438 - 3.658 metara), Na ovim visinama kriva zasićenja arterijske krvi kiseonikom je strma i u rasponu od oko 80% do 92%

Vrlo visoka

Proteže se u rasponu od (12.000 - 18.000 fita) ili (3.658 - 5.487 metara).

Izuzetno visoka

Nalazi se iznad 18.000 fita) ili (5.500 metara). Na ovim visinama zasićenje hemoglobina u arterijskoj krvi (bez dodatnog udisanja kiseonika) pada na 50% sa tendencijom daljeg smanjenja.

Aklimatizacija i deaklimatizacija
Aklimatizacija

Vremenom, u toku boravka na visini, niz promena u organizmu mogu proizvesti stanje fiziološke adaptacije, poznato pod nazivom "aklimatizacija" koje dozvoljava čoveku da na visini, na kojoj je aklimatizovan, postigne maksimalnu efikasnost sopstvenih radnih, umnih i fizičkih mogućnosti. Još važnije, sa medicinske tačke, je činjenica što kod pravilno aklimatizovane osobe izostaju, teži oblici narušavanja umnih i fizičkih sposobnosti i pojava visinske bolesti.

Uslovljen, prvenstveno, nedovoljnom količinom kiseonika u udahnutom vazduhu na visini (hipoksija), proces aklimatizacije u organizamu pokreće sledeće fiziološke mehanizme koji obezbeđuju uspešnu adaptaciju i normalno funkcionisanje ćelija i tkiva na visini;

* Dubina disanje raste, što obezbeđuje bolju ventilaciju pluća.
* Pritisak u arterijama pluća se povećava, što ima za posledicu veći priliv krvi u delove pluća koji obično nisu u funkciji za vreme disanja na nivou mora.
* Organizam proizvodi više crvenih krvnih zrnaca (eritrocita) što doprinosi većem prenosu kiseonika do tkiva i ćelija,
* Organizam proizvodi veće količine enzima koji olakšavaju oslobađanje kiseonika od hemoglobina u tkivima.

Vreme trajanja aklimatizacije i njen uspeh je u funkciji interakcije, između zajedničkih fizioloških karakteristike pojedinih ljudi i veličine hipoksičnog stresa koji je određen dostignutom visinom i brzinom uspona, zato što je na određenoj visini, puna aklimatizacija niža i daje samo delimičnu aklimatizaciju u toku uspona od nižih ka višim visinama.

Kod većine osoba na veoma velikim nadmorskim visinama, 70-80% respiratornih funkcija u aklimatizaciji nastaje nakon nedelju do deset dana. A 80-90% od ukupnog dostignutog fiziološkog nivoa aklimatizacije postiže se u periodu od tri nedelje do mesec dana. Maksimalno aklimatizacije može da traje mesecima i godinama. Neki ljudi sa brže aklimatizuju od drugih, ali se zato određen broj ljudi ne aklimatizuju uopšte. Takve osobe nisu pogodne za vazduhoplovstvo, vojsku, bavljenje alpinizmom itd., jer umanjena sposobnost aklimatizacije njihovog organizma, utiče na njihove umne i radne spoosnosti. Takve osobe najčešće obolevaju od visinske bolesti, i treba ih smatrati za fizički profil sa ograničim sposobnostima za boravak na velikim visinama. Nažalost, ne postoji pouzdan način da se identifikuju ovi pojedinci, osim po njihovom iskustvu tokom prethodnih izlaganja visini (anamneza), ili nakon opsežno sprovedenog hipoksičnog testa u simuliranim uslovima u hipobaričnoj komori.

Hipoksija ne izaziva samo poremećaj disanja i mentalnu depresiju, nego jako umanjuje i radnu sposobnost mišića. To se ne odnosi samo na skeletne mišiće već i na srčani mišić, zbog čega je maksimalni nivo minutnog volumena srca snižen.

Deaklimatizacija

Jednom savladana aklimatizacije se održava dokle god čovek ostaje na dostignutoj visini, ali je on gubi po povratku na niže visine. Izloženost većim visinama će podstaći dalju aklimatizaciju, ali spuštanje na nižu visinu će izazvati gubitak aklimatizacije. Ovaj gubitak se često naziva „deaklimatizacija“. Aklimatizacija će se verovatno izgubiti i vratiti na približno isti nivo, na kome se osoba nalazila pre uspona, tako da osobe koje su boravile na visini, gube oko 80-90% ove sposobnosti u prve tri do četiri nedelje nakon povratka sa visine.
Patofiziologija

Fiziološke promene koje izaziva aklimatizacija na visinu utiču na sve faze prometa kiseonika, od razmene u plućima do difuzije kiseonika u mitohondrijama i ćelijama. Prva posledica smanjenja alveolarnog kiseonika na velikim visinama, je pad parcijalnog pritiska i smanjenje sadržaja kiseonika u arterijskoj krvi što izaziva nadražaj perifernih i centralnih hemoreceptora. Ovaj učinak nastaje kada se u udahnutom vazduhu pO2 smanji na oko 122 mmHg ili više, na visini većoj od (1.524 m). Osetljivost perifernih hemoreceptora je, najverovatnije, genetski određena, i strogo je individualna karakteristika svake osobe, ali može biti i modifikovan od strane;

* Stimulatora metabolizma, kao što su kofein i kakaoa.
* Respiratornih stimulatora, kao što su progesteron.
* Respiratornih depresora kao što je alkohol ili lekove za spavanje.
* Raznih drugih faktora.

Stimulacijom hemoreceptora nastaje povećanje ventilacije u plućima, koja delimično povećava pritisak kiseonika u alveolama i smanjenjuje parcijalni pritisak ugljen-dioksida u arterijskoj krvi.

Iznad (2.438 metara), povećana ventilacija ne uspeva da u potpunosti kompenzuje smanjen sadržaj kiseonikau inspirisanom (udahnutom) vazduhu, što ima za posledicu smanjenje sadržaja kiseonika u arterijskoj krvi, koji je proporcionalan dostignutoj visini. Nedostatak kiseonika u arterijskoj krvi nastavlja stimulaciju hemoreceptor, međutim dalja hiperventilacija uzrokuje respiratornu alkalozu, koja teži da ograniči povećanu ventilaciju tokom daljeg izlaganja visini. U toku od nekoliko dana boravka na visini, bubrezi kompenziraju povećanu respiratornu alkalozu izlučivanjem bikarbonata, što „odmara“ ventilaciju i sprečava njen dalji rast i stimulaciju hemoreceptora, a svoj maksimalni učinak dostiže nakon 7 do 10 dana. Nakon daljeg uspona, proces se ponavlja u manjem stepenu uz dalje povećanje ventilacije. Povećana ventilacija je glavni mehanizam kojim organizam poboljšava nivo snabdevenosti organa, tkiva i ćelija kiseonikom tokom aklimatizacije na visinu.

Sledeći oblik isporuke kiseonika do tkiva, na koji utiče hipoksična hipoksija, je transport kiseonika iz pluća do tkiva i ćelija. Promene se javljaju kako na krvnim sudovima kroz koji se transportuje kiseonik, tako i na srcu koje je odgovorno za distribuciju krvi njenim upumpavanje u krvne sudove. Nekoliko časova nakon uspona dolazi do smanjenje volumena plazme za oko 10-20% koje je izazvano kretanjem tečnosti iz krvnih sudova u međućelijske i intersticijalne prostore u tkivima. U osoba koje se normalno aklimatizuju, ta tečnost se iz tkiva brzo izlučuje preko bubrega. Kao rezultat gubitka volumen plazme, relativno raste koncentracija hemoglobina i njegova efikasnost prenosa kiseonika, bez apsolutnog povećanja broja crvenih krvnih ćelija (eritrocita) u krvi. Iako stimulacija eritropoetina nastaje samo nekoliko časoava od početka izlaganja organizma visini, povećana proizvodnja crvenih krvnih ćelija je merljiva tek nakon nekoliko nedelja.

Volumen plazme ima tendenciju da se oporavi nakon produženog (nedelja do mesec dana) izlaganj visini, ali istovremeno hematokrit i koncentracija kiseonika u krvi ostaju visoki zbog povećane produkcije i povećanog broja crveni krvnih ćelija (eritrocita).

Najznačajnije visinom indukovane promene cirkulacije, povezane su mogućim izmenama protoka krvi u srcu mozgu i plućima. Srčani protok je inicijalno povećan, zbog hipoksijom izazvane stimulacije nervnog sistema i povećane aktivnosti simpatikusa. Povećanje srčanog rada je u funkcija sprečavanja nastanka srčanog i moždani udar, koji može nastati zbog smanjenog obima cirkulacije u ovim organima, prvenstveno izazvano gubitkom volumena plazme. Simpatička aktivnost takođe izaziva, povećanje sistemskog (arterijskog) krvnog pritisak, perifernu vazokonstriciju i povećan bazalni metabolizam.

Ako je trajanje izlaganja visini duže od tri nedelje, aktivnosti u organizmu opadaju i volumen plazme ima tendenciju da se oporavi. Kao rezultat tih promena, rad srca se smanjuje i približava vrednostima na nivou mora. Ravnoteža ovih promena dovešće do smanjenja srčanog rada tokom vremena, mada je on i dalje uvek iznad vrednosti na nivou mora u mirovanju, i tokom submaksimalnog fizičkog opterećenja.

S druge strane, maksimalni rad srca se smanjuje proporcionalno nadmorskoj visini i tako ostaje sve vreme nakon uspešne aklimatizacije. Zbog toga je maksimalna radna sposobnost organizma ograničena sve vreme izlaganja visini. Moždani protok krvi je u funkciji ravnoteže između visinom indukovane vazodilatacije i hipokapnijom indukovanom hipoksijom (vazokonstrikcije indukovane hiperventilacijom). Moždani protok, se znatno sporije vraća na vrednosti koje je imao na nivou mora u toku aklimatizacije.

Visinom izazvane promene u cirkulaciji pluća, karakteriše plućna hipertenzija, zbog povećanog otpora u plućnim arterijama. Adaptivna funkcija ovih promena je nejasna, ali to može da poboljša ventilaciju i obezbedi odgovarajuću perfuziju. Vrednost povećanja pritiska u plućnim arterijama je donekle srazmerna veličini hipoksiji, i svi činioci koji smanjuju nivo kiseonika u krvi imaju tendenciju da preuveličaju povećanje arterijskog pritiska u plućima. U te činioce spadaju i fizičko vežbanje, izloženost hladnoći i apneja za vreme spavanja, koji su slični onima na visini.

Nakon završetka procesa izlaganja visini, transport kiseonika u tkiva je olakšana zahvaljujući hipoksiji; koja je stimulisala povećanje broja crvenih krvnih zrnaca. Porast "zamenom" krive zasićenja hemoglobina kiseonikom na desno, što omogućava eritrocitima da se lakše oslobode kiseonika u tkivima. Na velikim visinama, visok učinak, je protivteža respiratornoj alkalozi koja nastoji da pomeri krivu ulevo, što olakšava prijem kiseonika u eritrocitima na nivou pluća i otežano oslobađanje u tkivima. Međutim, na ekstremnim visinama preovladava pojava teške respiratorne alkaloze, i kriva acido-bazne ravnoteže se pomera u levo. Ovaj pomak omogućava značajno povećanje zasićenja hemoglobina u eritrocitima za dati alveolarni pritisak kiseonika na ekstremnim visinama.

Iako nije u potpuno istražen, broj visinom izazvanih promena kod ljudi, verovatno se one javljaju i na nivou tkiva. Smatra se da povećana kapilarne gustine i broj mitohondrija u mišićnom tkivo ima značajan uticaj. Ove promene su povezane sa smanjenjenom količinom kiseonika koji treba da difuzijom iz krvi dospe do mitohondrija. Pored toga, mogu postojati promene u enzimskim procesima odgovornim za efikasnije iskorišćenje u ćelijama isporučenog kiseonika.

Sled fizioloških promena koje izaziva aklimatizacija na visini zahteva određeno vreme. Kao što je već navedeno, vreme potrebno da se neka osoba aklimatizuje definisano je brzinom uspona i dostignutom nadmorskom visinom;

* Na nižim nadmorskim visinama ili tokom sporog uspona, stepen hipoksije je blag i dovoljan da nastanu relativno male fiziološke promene koje minimiziraju performansi organizma izloženog visini.
* Na većim visinama ili tokom brzog uspona, aklimatizacija traje duže, jer je stepen hipoksije povećan, što zahteva niz obimnijih fizioloških promena, za koje je potrebno mnogo više vremena da bi se okončao proces aklimatizacije.
* Na ekstremnim visinama, stepen hipoksične hipoksije je toliko ozbiljan da fiziološke promene ne mogu da nadoknade nedostatak kiseonika i zato se na tim visinama ne postiže potpuna aklimatizacija.

Medicinski poremećaji u aklimatizaciji

Medicinske poremećaji u planinskom okruženju, mogu se svrstati u tri široke kategorije; [4]

* Poremećaji inastali kao posledica hipoksične hipoksije, (visinska bolest i njene komplikacije-(vidi tab.1)
* Poremećaji izazvani ekološkim faktorima, osim smanjenja ambijentalnog kiseonika, (npr. promrzline, snežno slepilo ili povrede)
* Pogoršanje postojećih medicinskih stanja.

Visinska bolest i drugi sindromi izazvani visinom

Akutna visinska bolest (engl. Acute Mountain Sickness) (AMS)

Bolest se karakteriše sledećim simptomima;

Glavobolja i najmanje još jedan od sledećih simptoma;
Gastrointestinalni (anoreksija, mučnina ili povraćanje)
Umor ili slabost
Vrtoglavica ili nesvestica
Teškoće sa spavanjem

Akutni visinski edem pluća (engl. High Altitude Pulmonay Edema) (HAPE)

Karakteriše se sledećim simptomima i znacima;

Simptomi (najmanje dva);

Dispneja u mirovanju.
Kašalj
Slabost ili umanjena fizička sposobnost.
Stezanje u grudima ili zagušenje
Znaci (najmanje dva);
Krčanje ili šištanje u najmanje jednom plućnom krilu
Centralna cijanoza
Tahipneja
Tahikardija

Akutni visinski edem mozga(engl. High Altitude Cerebral Edema) (HACE)

Može se smatrati kao "krajnja faza" u razvoju visisnske bolesti sa sledećim karakteristikama;

Promene u mentalnom statusu i/ili ataksija kod obolelih sa (AMS) ili,
Promene u mentalnom statusu i/ili ataksija kod lica bez znakova (AMS)

недеља, 7. новембар 2010.

Okrug Motuo

新华社照片,拉萨,2009年7月15日<br />    迷人的墨脱<br />    墨脱县境内云雾缭绕的原始森林(7月10日摄)。<br />    西藏林芝地区墨脱县位于西藏的东南部,面积3万多平方公里,属雅鲁藏布江下游山川河谷地带,平均海拔1000多米,是藏传佛教的圣地之一,也是目前全国唯一不通公路的县。多年来,墨脱凭借保存完好的原始森林、罕见的珍稀动植物和独特的民族风情,吸引着越来越多的科学考察者和徒步爱好者来到这里。<br />    新华社记者格桑达瓦摄

Smatra se poslednjim delom Kine do koga ne postoji put. Motuo je mala zajednica na Tibetu i ostaje jedno od malobrojnih mesta u Aziji koja još nije dotakla civilizacija. I sam dolazak u Motuo je ogroman poduhvat, jer putnici treba da pređu smrznute delove Himalaja pre nego što preko visećeg mosta dugog 200 metara dođu do Motua. Budistički spisi smatraju ga svetom zemljom Tibeta, a za njega se još kaže da je to rajski vrt, budući da se u njemu nalazi jedna desetina celokupnog biljnog sveta Kine. Uprkos svojoj neverovatnoj lepoti i prirodnim izvorima, Motuo je i dalje svet za sebe. Milioni dolara su potrošeni kako bi se izgradio put do ovog mesta, ali su svi pokušaji bili bezuspešni zbog klizišta blata, odrona i nepristupačne prirode. Kruži priča da je početkom devedesetih napravljena zamena za autoput koji je vodio do srca Motua. Put je, međutim, trajao samo nekoliko dana jer je postao neprohodan i pretvorio se u deo guste šume.

Preuzeto sa: link

0912241738f1b51bf0eb10b0b10912241738f702ae87926904fdmutuo01新华社照片,拉萨,2009年7月15日<br />    迷人的墨脱<br />    墨脱县嘎隆拉雪山下独特的“舌形”冰川(7月11日摄)。<br />    西藏林芝地区墨脱县位于西藏的东南部,面积3万多平方公里,属雅鲁藏布江下游山川河谷地带,平均海拔1000多米,是藏传佛教的圣地之一,也是目前全国唯一不通公路的县。多年来,墨脱凭借保存完好的原始森林、罕见的珍稀动植物和独特的民族风情,吸引着越来越多的科学考察者和徒步爱好者来到这里。<br />    新华社记者格桑达瓦摄

Film - The Lost World of Tibet

The Lost World Of Tibet BBC DVD

Dan Cruickshank's documentary about life in Tibet before the Chinese invasion, incuding film from the 1940s and 50s.

субота, 6. новембар 2010.

Tibet "peku" rekordno visoke temperature

Temperature na Tibetu dostigle su prošle godine rekordnu visinu, objavili su kineski mediji, dok su naučnici upozorili da je ta oblast posebno osjetljiva na globalno zagrijavanje.

Prosječna temperatura 2009. godine na Tibetu bila je 5,9 stepeni Celzijusa, što je za 1,5 stepeni više od uobičajene, naveo je dnevnik "Zhenmin zhibao", pozivajući se na regionalni centar za klimu.

- Prosječne temperature registrovane u 29 opservatorija dostigle su rekordnu visinu - potvrdila je Jang Heijen, stručnjak u regionalnom meteorološkom zavodu, napomenuvši da su visoke temperature zabilježene i tokom ljeta i tokom zime.

Prema njenim riječima, u nekim dijelovima Tibeta prošle godine je bilo toplije za čak 2,3 stepena.

Jang je primijetila i da je u nekim dijelovima Tibeta bilo za petinu manje padavina nego što je to uobičajeno.

- Padavine na Tibetu prošle godine su iznosile 363 milimetra, što je najmanje u poslednjih 39 godina - rekla je ona.

Tibet, koji se nalazi na nadmorskoj visini od preko 4000 metara, izuzetno je osjetljiv na posljedice klimatskih promjena, upozorili su naučnici.

- Uticaj globalnog zagrijavanja ubrzao je topljenje glečera i zbog toga je porastao nivo vode u jezerima Tibeta. Ukoliko se zagrijavanje nastavi, milioni ljudi na zapadu Kine mogli bi u kratkom roku da osjete posljedice poplava, a u dugom roku posljedice suša - izjavio je direktor kineskog Meteorološkog zavoda Jeng Guoguang.

Prema navodima medija, skoro 30.000 hektara oranica, odnosno osmina ukupne površine obradive zemlje na Tibetu bilo je prošle godine pogođeno dugotrajnom sušom.

Preuzeto sa: link

Putopisi - Tibet

Putovanje na Tibet

Naše putovanje na Tibet trajalo je od 17. o7. do 10. 08. 2004. godine, odnosno toliko je trajao celi put koji je uključivao i neke druge delove Kine i dva dana Moskve u povratku zbog reda letenja aviona za Beograd.

17.07.
Beogradski aerodrom je u haotičnom stanju zbog rekonstrukcije. Ipak, s obzirom da smo stigli na vreme, a i da je Aeroflot imao čak 4 šaltera, izbegli smo gužvu i vrlo brzo prošli pasošku i carinsku kontrolu.
Avion – Tupoljev poleteo je na vreme, i nakon 2 sata smo sleteli u Moskvu, na Šeremetjevo 2. Aerodrom je pristojno velik, sa nekoliko kafića – posebno je simpatičan Irski bar. Medjutim aerodrom ima neverovatne stolice za čekanje poletanja. Naime, od metala su i potpuno ledene. Izuzetno neprijatno!
Moskovsko vreme je 2 sata unapred. Sledilo je čekanje od nekih šest i po sati.
Za Šangaj smo poleteli, takodje na vreme, velikim Iljušinom. Let je u početku bio vrlo nemiran, vazdušne turbulencije takve da su prekinuli sa služenjem večere, a nama je oboma bilo mučno. Na sreću to nije dugo trajalo, malo smo spavali, malo gledali film i na vreme, nakon 8,5 sati leta sleteli smo na Šangajski aerodrom. Kinesko vreme je daljnja 4 sata unapred, dakle 6 sati u odnosu na SCG.

18.07.
Nakon što smo dočekali kofere, ugledasmo i g. Lia - vodiča. Njegovo ime smo dobili još u Beogradu, zajedno sa vaučerima, avio- kartama i svim papirima i obaveštenjima vezanim za putovanje.
Tu smo se i prvi put upoznali sa grupom. Uz nas, grupa je imala još 15 učesnika – svi su bili Nemci, 1 porodica sa dvoje dece, 3 gospodje koje su putovale same i mi ostali u paru. Vodič nas je obavestio da će praksa biti da naš prtljag putuje odvojeno od nas i da ga u principu vodjamo tek u hotelu. To je uglavnom i bilo tako i odlično je funkcionisalo.
Nakon jedne poduže vožnje kroz Šangaj, stigli smo u hotel Lansheng Radisson. Već tokom vožnje postali smo fascinirani gradom – Šangaj je u delu kojim smo prošli savršeno moderan grad, prepun solitera koji se po lepoti i maštovitosti arhitekata definitivno razlikuju od solitera u ostalom delu sveta. U pozitivnom smislu, naravno!
Hotel Lansheng Radisson ima 4 zvezdice, koliko će imati i ostali hoteli u kojima ćemo boraviti u Kini. Dobili smo apartman, koji je bio veličine od oko 80 kvadratnih metara. Ogroman dnevni boravak, ogromna spavaća soba, ogromno kupatilo, sa kadom i odvojenom tuš kadom, dva zasebna toaleta, predsoblje, zasebna prostorija koja predstavlja garderobu sa svojim zasebnim osvetlenjem, prelep nameštaj, vitrine sa ugradjenim osvetlenjima, dva televizora, puno zelenila – cveća, a od svega najlepše - prozor lučnog oblika koji je duže cele strane dnevnog boravka, spojen sa spavaćom sobom.
Nakon odmora od neka 3 sata, autobusom smo otišli do jednog hrama koji je karakterističan po dvema skulpturama Bude, izradjenim od belog, burmanskog žada. Vozač autobusa imao je bele pamučne rukavice a menjač mu je takodje bio obložen belim materijalom, što sprečava znojenje. Bilo je veoma je toplo, oni kažu 37 stepeni. Naime, ukoliko temperatura predje 37, zakonom je predvidjeno da se promeni radno vreme, i uopšte dolazi do mnogih promena, tako da se, kada je izuzetna vrućina, uvek javlja da je baš 37 stepeni.
Fakultativno je uveče bila poseta zabavnom centru – kineska gimnastika, balet, vožnja motociklima unutar žičane kugle, koja nas je posebno fascinirala. Naime sedam motocikla, punom brzinom se vozi unakrst u malenom prostoru, a da se i ne dotaknu. Na sreću!!!
Izašli smo u izuzetno toplu i vlažnu noć. Vazduh je baš zasićen vlagom, i ljudi koji nemaju klimu u stanovima izlaze na ulice i bukvalno samo u donjem vešu sede, pijuckaju sokove, razgovaraju – druže se.
Inače, kada temperatura predje 35 podeok, grad nije osvetljen punim kapacitetom, jer se štedi struja za klima uredjaje koji tada rade punom parom. Nažalost, zbog tako visoke temperature nismo videli u potpunosti osvetljen grad. Ali i to što smo videli je dovoljno - Šangaj je kao bajka – b o ž a n s t v e n!!

19.07.
Nakon doručka posetili smo tzv. mandarinski vrt – Yu vrt. Kina je poznata po gradnji vrtova, i svaki iole bogatiji Kinez treba da ga ima i ima ga. Ovaj je bio predivan, krcat raznovrsnim biljkama, ali i interesantnim gradjevinama i stazama. Svaki vrt u Kini mora da ima most i to cik-cak most. Cik-cak zato što predstavlja šarolikost, a ravan most bi predstavljao monotonost. Svaki vrt mora da ima vodu i to pregradjenu zidom – zašto zidom? - zato što nam on pruža mogućnost da zamislimo šta se iza njega nalazi, zid pruža mogućnost imaginacije, jer, ukoliko ga nema tačno bi se znalo dokle je voda. Nadalje, svaki je mandarin u svom vrtu imao drvo banane - ne zbog ploda – nego, kada pada kiša, sa njenog velikog lišća koje se nadnosi nad vodu padaju kapi, koje opet dočaravaju u glavi posmatrača sve ono što on svojom imaginacijom može da zamisli. Vrtovi su obično okruženi zidom. Ali u zidu su prozori, zapravo rupe sa giterima. Kroz njih se nazire drugi, tudji vrt. Dakle možemo da uživamo u svom i u onom drugom, susednom vrtu. Kao i naš sused. To je osnovna svrha tih prozora. I poslednje vezano za mandarinski vrt su neverovatni cvrčci, koji ne cvrče, nego vrište - bukvalno. I to oko 30 sekundi, nakon čega sledi isto tolika pauza, pa se ceo ritual ponavlja.
Izlaskom iz mandarinskog vrta, našli smo se u starom delu Šangaja, veoma šarenom i živopisnom sa mnoštvom prodavnica, lampiona, i sa karakterističnom kineskom arhitekturom.
Posle ručka otišli smo na čuveni Bund, zapravo najznačajnije sastajalište u Šangaju gde, s jedne strane počinje promenada uz reku, a s druge strane počinje Nanjing ulica, najznačajnija trgovačka ulica Šangaja, dugačka oko 5,5 km, koja je jednim delom pašačka zona. Inače ceo taj kraj je izgradjen u doba engleske vladavine, to su vrlo lepe, stare zgrade, dok se s preke strane reke nalazi novi deo grada, oni prelepi soliteri. Interesantno je da je Šangaj luka, luka na moru koje je od centra grada udaljeno oko 60 km. Zbog zagadjenja, kupanja nema ni u moru ni na reci.

20.07.
Rano ujutro, nakon doručka, iz hotela smo pošli na aerodrom, na put za Xi' an . Kofere smo sat pre toga ostavili ispred vrata soba, i oni su nezavisno doneti na aerodrom, čekirani, tako da smo mi samo dobili odreske od prtljage (jedan iz grupe dobija sve odsečke, i oni se sa prtljagom uporedjuju na aerodromu odredišta).
Let od Šangaja do Xi 'ana trajao je 2 sata. Dočekalo nas je toplo vreme, oko 33 stepena, ali suvlje nego u Šangaju, što nas je obradovalo. U kineskom smislu Xi 'an je mali grad – uži deo grada ima oko 3 miliona stanovnika, a širi oko 6 miliona. Na aerodromu nas je dočekala gdja Lili, naš vodič i odmah smo pošli u razgledanje terakota armije.
Ovo nalazište se nalazi oko 30 km od grada, a aerodrom oko 50 km, tako da je vožnja od aerodroma do terakota armije bila oko 80 km . Terakota armija je napravljena pre oko 2000. godina. Prvi kineski car ujedinitelj (koji je ujedinio sve kineske provincije), zaželeo je da ima pratnju kada bude krenuo na drugi svet. To je bilo i doba početka izgradnje velikog zida (kineskog zida). Car je imao dva sina, i po tradiciji stariji je trebao da nasledi presto. Medjutim, car je s njim bio u lošim odnosima, pa ga je poslao da nadgleda gradnju zida. Uz cara je ostao mladji sin, koji je cara i nasledio. To se desilo relativno brzo, jer je car, na putu kamo je krenuo da poseti svoje ujedinjene provincije, umro od, do danas nepoznate bolesti.
Samo nalazište ima 4 velika paviljona. U prvom paviljonu se nalazi 6.000 iskopanih vojnika, u drugom 2.000, u trećem 98, a u četvrtom se nalaze dve kočije, koje su bile namenjene carevoj duši i njenom putovanju na drugi svet. Njih je caru, u znak zahvalnosti, poklonio omiljeni sin.
Po dolasku u hotel spustila se prava monsunska kiša. Nakon nešto manje od sata padanja, kiša je kolnik ispred hotela pretvorila u “more”. Vode je bilo oko 30-40 cm. Čak je bilo i talasića. Ali kanalizacija je neverovatna – za nekih sat i po, sve je usahlo tako da smo mi izašli napolje i prelazili tu istu ulicu.

21. 07.
U 9 sati pre podne, nakon doručka posetili smo veliku pagodu. Ova pagoda predstavlja budistički hram u kome i danas živi 40 monaha. Nalazi se na prelepo uredjenoj površini, punoj vrtova za meditaciju, tornjeva i kitnjaste kineske arhitekture.
Sledeća je bila poseta zidu koji opasava stari Xi 'an. Zid je izgradjen u doba Mongola, jer je postojao strah od napada. Izuzetno je debeo, u podnožju 15-18m, a gore je oko 14 do 15m. Postoje 4 kapije – istočna, zapadna, severna i južna.
Sledila je poseta fabrici svile, žada i dekoraciji svile. Tokom demonstracije dekoracije svile se vidi da je glavna umetnost u savijanju svile - umakanje u boje je lakši deo posla. Sve se nalazi u jednom prostoru (na raznim spratovima), a na ulazu je napisano da je pripremljeno za posetu stranim turistima. Medjutim, od ovih prostorija je mnogo interesantnija bila okolina - izuzetno bedna četvrt, bez kanalizacije, puno starih ljudi, zajednički toalet za celu ulicu, i slično. Vrlo, vrlo tužno!
Posle ručka smo posetili konfučijanski hram, gde se nalazi najveća zbirka kaligrafskih zapisa u kamenu 1.095 – naziva se kamena prašuma.
Uveče oko pola sedam smo otišli u stari deo grada. Posetili smo stari market – zapravo tržni prostor gde se u jednom delu nalazi nepregledna ulica suvenira, a u drugom delu, isto tako nepregledna ulica tezgi sa hranom, zapravo raznih vrsta pečenjara. Iako su se neki iz grupe usudili da jedu, mi to ipak nismo učinili.
Veče je završilo igrom svetla, vode i zvuka. Naime u pozadini velike pagode, koju smo posetili toga jutra, nalazi se ogroman prostor-plato gde iz zemlje u ritmu muzike izbija voda. Ceo program je trajao oko 20 minuta. Započelo je sa dva bečka valcera, nakon čega je usledila jedna kineska pesma, zatim španska i ceo program je zavšio kineskom muzikom. Bilo je neverovatno mnogo sveta, oko 100 – 150.000 nasmejanih, srećnih lica. Uglavnom su ljudi dolazili sa decom. Kada je koncert završio nije bilo nikakve gužve – ljudi su prosto smerno krenuli svojim kućama, i mi našem autobusu. Svaka čast na redu!!

22. 07.
Rano ujutro smo poleteli sa Cheng-du, glavni grad provincije Sečuan. Let je trajao oko 2 sata. Provincija Sečuan je karakteristična po pandama, tako da se i ovaj grad zove grad pandi. Ima oko 3 miliona stanovnika, to je jedan vla žan grad, pun zelenila, pun reka i raznih kanala.
Odmah po sletanju krenuli smo u obilazak grada – a prvo je bila poseta kolibi u kojoj je nekada živeo jedan od njihovih najčuvenijih pesnika – Du Vu. Živeo je od 712. do 770. godine. Pisao je romantične pesme u doba kada je Chengdu bio u velikim patnjama. Naime, car je u to doba imao 4 konkubine, od kojih mu je jedna bila miljenica. Totalno je bio okupiran njome, a svu je vlast prepustio njenom bratu koji nije umeo da vlada. Harala je glad, boleštine, leševi su ležali svuda po ulicama. Masa sveta je napuštala Cheng-du i odlazila u Xi'an, koji je dugo vreme bio glavni grad. To je bio vremenski okvir u kojem je živeo ovaj pesnik.
Ceo kompleks je u predivnoj prirodi, predivnom parku, sve je puno, puno egzotičnog bilja, puno je vode, kanala, bambusa, izgradjene su i neke zgrade u karakterističnom kineskom stilu, postoji mnogo skulptura, ne samo pesnika Du Vu-a, nego i drugih značajnih pesnika Kine iz različitih vremenskih perioda, izloženi su mnogi stihovi pojedinih pesnika. Rečju celo područje je više nego romantično.
Sledila je poseta fabrici brokata, gde je demonstrirano kako se on pravi.
Nakon ručka (sečuanska hrana je začinjenija-ljuća od hrane ostalog dela Kine), posetili smo ZOO, koji je prilično nehuman – naime, životinje su zatvorene u relativno malim kavezima, i nemaju mogućnost većeg kretanja. Tu žive i 2 pande, i tzv. crvena panda, koja pomalo liči na rakuna – ima buckast rep i manja je od normalnih pandi, koje mogu da budu i 200 kg teške.
U hotelu ostavljamo stvari koje nam nisu potrebne u Tibetu. Naime, strogo se vodi računa o težini kofera kada se leti za Tibet, tako da višak ostavljamo, s obzirom da po povratku ponovo dolazimo u isti hotel. Budjenje narednog dana predvidjeno je u 4 ujutro, a već u 10 do 5 se polazi na aerodrom za Tibet.

23.07.
Oko 8 sati smo stigli na aerodrom Gonggar, koji se nalazi na visini od 3572 m. Dočekao nas je vodič, g. Tang i vozač, g. Dang. Osetili smo laganu vrtoglavicu i pospanost, koja je možda prouzrokovana i ranim ustajanjem.
Vozili smo se dva sata do mesta Ce Dang, i smestili se u hotel istog imena, sa tri zvezdice. Uopšte hoteli na Tibetu biće svi sa toliko zvezdica.
Grad Ce Dang ima oko 30.000 stanovnika i treći je po veličini grad na Tibetu. Sastoji se zapravo samo od jedne velike, glavne, trgovačke ulice i nekoliko kratkih pobočnih. Odmah iza nalaze se brda.
Celo posle podne, posle ručka je bilo slobodno, odnosno predvidjeno za aklimatizaciju. Mi nismo otišli ni na ručak, nego smo legli i odspavali 3,5 do 4 sata. Kada smo hteli malo da se osvežimo, umijemo – (ne otuširamo, jer nam je rečeno da to prvi dan na toj velikoj visini ne činimo), desilo se nešto neverovatno – sve ono što smo imali u toaletnim torbicama pod pritiskom, delimično je iscurelo, a deodorans koji je bio sa kuglicom, kad sam ga otvorila napravio je – beng – i kuglica je izletela napolje.
Celo poslepodne smo, što šetali, što odmarali se i uveče nakon večere, relativno rano legli. Hrana je slična kineskoj, iako ima izvesne razlike.

24.07.
U 9 sati smo krenuli u posetu najstarijem budističkom manastiru Samye, koji se nalazi nedaleko od Ce Danga. Prvo smo išli autobusom pola sata, a zatim velikim čamcem, koji je naš vodič zvao brodom, preko jezera koje čini reke Tsangpo. Ulazi se na «navlačenje» - dvoje ljudi stoje na čamcu, a mi dižemo nogu oko 1 m visine i oni nas povlače. Sam brodić nije na suvom nego u mulju, preko kojeg je nabacan stari papir. Brodić je pregradjen daskama po vertikali na svaki 1 metar, pa ako se probuši jedan deo , ostatak ne može da potone. Pored nas na brodu su bili i domaći stanovnici – pored ostalih i jedna žena, vrlo neuredna i prljava, koja je celo vreme čučala u uglu broda. Nakon izvesnog vremena je iz nedara izvukla najlon kesicu i iz nje nešto, što je gurnula u nos. Verovatno u dodiru sa sluzi iz nosa, to «nešto» je počelo da se dimi, a dim joj je izlazio i na usta. Droga?!!! Vodič mi je rekao da se radi o «tibetanskom duvanu». Preko reke smo se vozili oko 1,5 sat, i onda je usledilo izlaženje – opet u mulj. Dve gospodje iz naše grupe su izule cipele i zagazile. Pa kud puklo! Tibetanci, i muškarci i žene iz čamaca izlaze sa neverovatnom lakoćom.
Utovarili su smo se u lokalni autobus (prljav i zapušten) u koji staje normalno 22 ljudi, a bilo nas je tridesetak – stajalo se dakle, i krenuli smo po rupčagama prema manastiru. Put je na trenutke bio veoma strm.
Manastir Samye je osnovan u 8 veku. Izgradio ga je Padmasambhava (guru Rinpoče), indijski tantričar koji je učvrstio budizam u Tibetu, prihvativši i sve pređašnje lokalne bogove i tradicije. Manastir ima 4 nivoa, u koja se penje kamenim, uskim, a vrlo visokim, odnosno strmim stepenicama. S obzirom da je toga dana bio neki praznik, prisustvovali smo i molitvi kaludjera, koji su bili u crvenkastim odorama, obrijanih glava. Molitva je bila vrlo finog ritma.
Ručali smo u manastiru – iz hotela su nam poneli lunch pakete, i krenuli smo natrag. Opet u autobus, pa čamac, reka Tsangpo – jedna od pritoka Bramaputre. U hotel smo stigli oko 15 časova i do večere imali slobodno.
Otišla sam na tibetansku masažu – trajala je 1 sat, masirao me dečko - Tibetanac, sa neverovatno jakim rukama. Na trenutke je čak bilo bolno, ali je ipak prijalo.
Jedno od jela za večeru je bio jak . To je životinja slična bizonu samo manja, koja živi na velikim visinama. Interesantan je način kako je bio poslužen. Na sto je na jedno debeloj dasci doneta vrela posuda od tuča, u koju su iz tanjira istresli već pripremljenog, začinima začinjenog jaka sa povrćem. Jako cvrči, poklopi se i još se pred nama dokuvava. Bilo je veoma ukusno! Opet je bilo izmedju 12 i 15 jela.

25.07.
U 6 sati ujutro ostavili smo kofere ispred vrata, i u 7 sati krenuli iz Ce Danga na put preko Himalaja, do grada Shigatze. U autobusu smo imali jastuk sa kiseonikom, jer smo se spremali na velike visine. Preko Himalaja postoje tri puta, dva su asfaltirana a jedan, najstariji nije. Kako se ova dva asfaltirana popravljaju, ceo put preko Himalaja se ostvaruje ovim trećim, dužim, najgorim, najstarijim i u nekadašnje vreme, jedinim. Prvih 100 km je bilo asfaltirano, i to je put koji vodi do Lase; prošli smo kroz predgradje Lase i skrenuli ulevo prema Himalajima. Čekalo nas je 170 km rupa, opasnosti, na mestima reka koja prelazi drum.
Uz cestu uglavnom krivudaju snežne reke, prelepe, i veoma brze. Prvo smo stali na 4 500 m visine i tu smo ručali – iz lunch paketa koje je vodič nosio. Zatim smo prešli prevoj na 4 700 m, pa stali na 4 900 m gde nam je pukla guma, i morali smo da je proimenimo, i konačno na najvišem prevoju – Šeguli, 5 360 m. To je veća visina od Mont Blana koji je 4 810 m. Sve je u snegu tako da smo se i grudvali. Uopšte prizori na Himalajima su neverovatni – beskrajna, moćna, večna lepota!!!
Poslednjih stotinjak kilometara je opet asfalt i njime smo, kasno uveče oko 10 sati stigli u Shigatze – drugi grad po veličini na Tibetu. Posle večere smo odmah legli i zaspali.
Toga dana smo u autobusu proveli oko 14 sati.

26.07.
Dobro smo spavali i uopšte nemamo nekih posebnih problema. U hotelu su opet boce sa kiseonikom, ali ih mi ne koristimo. Ja svaki dan pijem po 2 kafetina, i pijemo aspirine. Kao preventivu.
Danas je u planu poseta Gyantse-u, malom mestu na sat vožnje od Shigatse.
U Gyantse-u smo posetili jedan stari manastir, a nakon toga Kumbum Korten iz 1440. godine. Liči na monumentalnu stupu, na kojoj se nalaze oči Bude koje gledaju «na sve četiri strane sveta».
Nakon ručka i jedan sat odmora posetili smo manastir Tashuilumpu, nekadašnju rezidenciju Panchen Lame. Izgradjena je 1447. godine i do sredine 17. veka služila je kao njegovo mesto stanovanja. U njoj se nalazi najveća statua Bude na Tibetu, koja je napravljena od 11.000 kg bakra i obložena sa 229 kg zlata i mnoštvom dragog kamenja, a predstavlja statuu Maitreje, Bude budućnosti. Manastir je vrlo uredan, popločan kamenim pločama.
S obzirom da je manastir relativno blizu centru grada, peške smo se vratili u hotel

27.07.
Ceo dan smo proveli u putovanju od Shigatse-a do Lase. Vozili smo se istim, jedinim putem preko Himalaja. Imali smo dakle onih 170 km rupčaga, koje su zbog kiša sada bile pune vode. Nadalje sada postoje i odroni i mnogo preplavljivanja ceste.
Krenuli smo ujutru u 8 sati, kiša je padala i vrlo brzo, već oko 10 smo, čim smo prošli prvih 80 km dobrog, asfaltnog puta , naišli smo na zastoj koji je trajao puna 3 sata. Nakon što je stigao bager i koliko-toliko oslobodio prolaz, kolona je krenula. Kada smo stigli do mesta koje je predstavljao problem, put je bio toliko izrovan da smo morali da izadjemo iz autobusa, jer smo bili preteški. A kada smo ponovo ušli u njega, autobus je krenuo kroz bujicu. Voda je ulazila u autobus, koji se užasno ljuljao na obe strane i uglavnom bio nakrivljen u levu strane prema provaliji. Ja sam se grčevito držala za sedalo ispred, suze su mi curile i glasno sam se molila Bogu. Dramatično!
Ostatak puta je bio pristojan, ali veoma dugačak, 170 km tog lošeg puta, onda još 80 km a sfalta , sve u svemu 330 km za koje nam je trebalo, zajedno sa zastojem, opet 14 sati. U Lasu smo stigli uveče, oko 10 sati. Hotel se zove Himalaji, sa tri zvezdice je, prilično hladan (temperatura). Soba je ogromna, lepa, razmišljali smo da uključimo grejanje, tako je bilo hladno. Ipak smo odustali . Značajno mesto u sobi je boca sa kiseonikom.

28.07.
U pola devet krećemo u razgledanje manastira u Lasi i okolini.
Prvo smo posetili Dre Pung, lamaistički univerzitetski manastir. Monasi koji ovde žive pripadaju redu «žutih», što znači da ne mogu da se žene. (Inače postoji i red «crvenih» koji se mogu ženiti).
Pre osvajanja od strane Kine, u Dre Pungu je živelo 10.000 monaha, i on je bio najveći manastir Tibeta. Izgradjen je 1419. godine, ima veliku i bogatu biblioteku i nalazi se nedaleko, zapadno od Lase.
Usledio je ručak u tradicionalnoj tibetanskoj porodici. Domaćica je sestra nekog tibetanskog političara, koji živi u Pekingu i koja organizuje ručkove za strane grupe, naravno za novčanu nadoknadu. Bilo je veoma interesantno, posebno što smo na kraju obukli tibetansku nacionalnu nošnju i u njoj se slikali.
Nakon toga smo posetili manastir Sera, osnovan takodje 1419. godine. Taj manastir isto pripada «žutima». U pola četiri se u parku manastira svakog dana, kada ne pada kiša, održava tzv. debatni klub. Park je zapravo jedan okružen prostor pun drveća sličnih maslinama, a monasi u crvenim odorama, mladi do glave ošišani momci, postavljaju pitanja jedan drugome i na njih odgovaraju. Ispravan, odnosno neispravan odgovor pokazuje se pljeskanjem rukama na dva različita načina.
Usledila je poseta letnjoj rezidenciji poslednjeg, 14. Dalaj Lame. Izgradnja ove palate počela je 1954. godine, a završena 1956. godine. Usled invazije Tibeta od strane Kineza 1949, Dalaj Lama je 1959. godine iz ove palate pobegao na sever, u Indiju, u pratnji 30 ljudi. Otišao je 17.marta 1959. godine u 9 sati, tako da je i časovnik zaustavljen na tom vremenu. Palata je divna, puna cveća, ima prelepi veliki park, veštačko jezero.
Dan smo završili večerom u tibetanskom restoranu «Lasa», gde smo po prvi put otkako smo u Kini jeli hleb – i to onaj tanki, indijski. Restoran se nalazio u pešačkoj zoni Lase, sa puno prodavnica, tezgi sa suvenirima, itd. Posle večere smo peške krenuli prema hotelu, usput obilazeći štandove i prodavnice u ovom delu grada. Deo puta smo išli peške, a zatim rikšom. Vozio nas je jedan mladić, koji je je za ceo put tražio 6 juana. Mi smo mu dali 15 – neverovatan je bio izraz njegovih očiju, ta sreća, blagodarenje u očima – neverovatno! Bili smo srećni!
Šetajući u blizini hotela, pred spavanjem, ugledasmo lepi parkić. Nakon što smo ušli u njega shvatili smo da se nalazimo u bogataškoj četvrti – dečja igrališta, prelepe kuće, besni automobili i besni psi koji su lajali. Tri dečkića od oko 13-14 godina na sjajnom Harli Devidsonu protutnjaše. Ni Tibet nije više smeran kao što je bio!!! A «tajkuna ima svagde».

29.07.
Poseta Potali. Bila je zakazana u tačno vreme, s obzirom da se u ovaj manastir puštaju grupe na svakih pola sata. U Potali smo proveli 2 sata. Ta nekadašnja rezidencija Dalaj Lame bila je središte svih religioznih i političkoh aktivnosti Tibeta. Samo zdanje diže se impozantno na brdašcu Marpori, 110 m iznad grada. Ima 13 spratova sa oko 1000 prostorija, i ukupne je površine od oko 130 000 m2. Sastoji se od dva dela - crvenog i belog. U crvenom delu su do 1959. živeli monasi i bilo ih je nekoliko hiljada – sada manje, a u belom delu je bila administracija. U početku je Potala imala 3 sprata. Udarom groma izgorela je cela, sem 2 prostorije. Kasnije je nadozidana tako da sada ima tih 13 spratova.
Posetili smo 40-ak prostorija u Potali, i videli figure svih Dalaj Lama. U principu su svi kratko vladali, ali i živeli kratko. Najduže je vladao jedan od njih i to 38 godina.
Sve Dalaj Lame počivaju u Potali, u stupama. Stupe su neverovatno ukrašene, sa oko 500 kg zlata i hiljadama dragog kamenja, čak do 10 000.
Posetili smo i tri ogromne prostorije u kojima se nalaze pokloni koje su Lame dobijali iz inostranstva, prevashodno iz Mongolije, Indije i Burme i Nepala. Pokloni su uglavnom od zlata, srebra i bakra.
Posle Potale smo otišli na ručak, a zatim posetili još jedan manastir - poslednji na našem putu po Tibetu. Nalazi se u centru Lase, izuzetno je star i u njemu smo bili oko 1 sat. Nakon toga smo imali oko sat i po slobodno.
Posle tri sata odmora, autobusom smo krenuli na oproštajnu večeru. Ona je bila fenomenalna, organizovana u jednom velikom restoranu. Posle večere je održano osam zabavnih plesnih tačaka, sa nacionalnim motivima, u nacionalnim nošnjama. Bilo je izuzetno lepo. To je jedan ogroman prostor koji je bio pun turista, od toga dve grupe «ne-kosookih», ostali su bili Japanci, Koreanci, itd. Na kraju nam je Herr Tang podelio HATE, bele šalove koji predstavljaju izraz tibetanske srdačnosti i gostoljubivosti. Hate predstavljaju poziv da se ponovo vratimo. Bilo je dirljivo – grupa se slikala, svirala je divna muzika, a tekst pesme je u refrenu imao Himalaje, tako da su nam i oči bile pune suza. Lepo, lepo, lepo!!!

30.07.
Stigli smo u Chengdu, oko pola jedan. Let od Lase do Chengdua traje oko 2 sata, ali smo imali 2 sata zakašnjenja. Nisu nam rekli zašto smo u avionu toliko čekali na aerodromu.
Dočekala nas je ista vodičkinja, Frau U i odmah smo otišli na ručak u jedan veoma lep kraj Chengdu-a. Ulica je prelepa, zove se Arhitektonska ulica, napravljena u starom kineskom stilu, puna finih prodavnica, a na kraju se nalazi jedan divan park sa malom pagodicom.
Nakon ručka smo posetili jedan hram posvećen generalu i pesniku Zu Ge Liangu. Bilo je prilično nezanimljivo, a ponajviše neprijatno zbog užasnog vremena –vlaga je bila prosto nepodnošljiva – osim toga tek smo sveže stigli sa Tibeta, iz one, znatno, znatno hladnije i suvlje klime.
Sledio je obilazak Wangiang parka, posvećenog jednoj pesnikinji, koja se usled neshvatanja okoline bacila u bunar i udavila. Živela je u 7. veku naše ere. Posvećena joj je i velika pagoda, koja se nalazi unutar parka.
Vratili smo se u isti hotel iz kojeg dsmo pošli na Tibet. Čekao nas je kofer koji smo ovde deponovali. Opet prepakiravanje.

31.07 .
Autobusom, ovaj put zajedno sa prtljagom, nakon doručka krenuli smo za grad Da Zu, što u prevodu znači Veliko Stopalo – Buda je naime, po predanju, koračao ovim prostorima. Ovaj grad nazivaju grad-selo jer ima «samo» 900 hiljada stanovnika. Išli smo autoputem, pa sporednim – sve skupa oko 300 – 340 km od Chengdu-a.
Kraj kroz koji smo prolazili je izrazito poljoprivredni, svaki pedalj zemlje je potpuno obradjen, i ljudi u ovom kraju nikada nisu gladovali. Zastupljene su razne žitarice, tako da se sa puta vide polja raznih biljaka. Intresantno je što se medju njima nalazi i polje lotosa koji se gaji kao poljoprivredna kultura. Lotosov cvet se u Kini smatra mitskim cvetom, nadalje on se jede, a ukoliko pada kiša, može se koristiti i kao kišobran. On je i cvet Bude iz razloga što povezuje zemlju, vodu i nebo, a Buda je na njemu sedeo - ovaj cvet nije uprljan, jer mu je koren u vodi.
Nakon ručka i kratkog polučasovnog odmora pošli smo u obilazak spilja, u kojima se, isklesan u kamenu, vidi život Bude, ali i običnog stanovništva u tom periodu. Ove se spilje nalaze oko 15 km udaljene od našeg hotela. Većina ih je napravljena pre 8, a manji broj pre 4 veka. Priroda u kojoj su isklesane je neverovatna, sve je nestvarno zeleno, zeleno, vlažno, čak malo liči na Brazil.
Inače, za vreme Dinastija Tang i Song na 40 različitih mesta, napravljeno je oko 50 000 skulptura u stenama, koje predstavljaju slične prizore. Interesantno je kako su ljudi počeli da prave ove skulpture. Jedan vernik je pre nekih 8 vekova verovao da ukoliko se iskreno moli, može da se postigne sve. Žarko je želeo da mu ozdravi majka koja je, bolesna, ležala u krevetu. I nakon njegovih upornih molitvi, ona je zaista jednog dana ustala iz kreveta. U zahvalnost Budi, on je počeo u živoj steni da kleše skulpture. Kasnije su to nastavili drugi.

01.08.
Nakon doručka, u 7 sati, krenuli smo u razgledanje još nekih pećina sa skulpturama koje se nalaze iznad grada Da Zu-a. U parku gde se te stene nalaze cvrčci ne cvrče, nego urlaju, slično kao u Šangaju. Zaglušujući su.
Nastavili smo autobusom do grada Chong Ching-a, grada koji ima veoma visoku temperaturi i visoku vlažnost. Celo šire područje grada ima oko 30 miliona stanovnika, a sam grad 7 miliona. Zovu ga «grad magle», jer čisto sunce nije video već oko 3 godine, sunce je naime ovde uvek iznad oblaka. To je industrijski grad, u kojem se uglavnom nalazi teška industrija. Do pre nekoliko godina bio je nezavisan, a tada je priključen provinciji Sečuan, i 3 godine nije morao da plaća poreze što je rezultiralo izgradnjom dobrih puteva, bolnica, i infrastrukture uopšte.
Iznad grada se nalazi brdašce, predivan park veoma lepe vegetacije i pogleda na reku Jang ce (Jang Ce Kjang) gde se nalazi kuća u kojoj je za vreme II svetskog rata boravio Čankajšek. II svetski rat je u Kini trajao 8 godina. Ovaj grad - Chong Ching nije razrušen jer ga zbog magle, japanski bombarderi nisu mogli naći. I ovde su cvrči abnormalno glasni – ma to je nestvarno!!!
Ručali smo u predivnom ambijentu velikog restorana koji gleda na reku, na brdu. Sve je bilo puno cveća, a interesantno je što su bili prisutni i Kinezi. Naime, jedan poveći broj vrlo imućnih ljudi slavilo je detinji – bebeći rodjendan. Beba je bila malecka, skinuta do gola i dovezena na servir stolu, koji je bio sav prekriven cvećem.
Posle ručka smo puna 3 sata proveli u pešačkoj zoni – imali smo vremena za, kao neki šoping. Sve je veoma lepo uredjeno, puno prelepih radnji i divnih robnih kuća, bogatih robom. Začudo, nisam kupila ali baš n i š t a!
Petnaestominutna vožnja autobusom dovela nas je do luke, gde smo se ukrcali na brod za krstarenje – Prezident 4. Kabina nam je oko 18-20 m2, sa dva odvojena kreveta, kupatilom, klimom, tv, telefonom.

02.08.
U pola 8 je bilo budjenje putem radija – muzika Leptirovi ljubavnici.
Šestospratni brod Prezident 4 ima 4 zvezdice – I sprat je za posadu i tehničke prostorije, na II spratu se nalazi recepcija i trpezarija, na III se nalaze kabine i dansing bar (mi se nalazimo na tom spratu), na IV spratu su takodje kabine, kao i na V, a kafana i sunčane palube na VI spratu. Na III, IV, V, i VI spratu nalaze se takodje i prodavnice sa suvenirima. Pored toga na brodu postoji lekar, frizer, maser.
Na brodu ima mnogo «raznojezičnih» turista, tako da se govori i prevodi na više jezika – pored kineskog, prisutan je engleski, francuski i nemački.
Nakon doručka imali smo sastanak sa vodičem i upoznavanje sa itinererom broda, a nakon čega su usledili fakultativni programi.
U 11 sati je održano predavanje o akupunturi i kinsekoj masaži stopala – odnosno odredjivanju tački na stopalima koje su povezane sa pojedinim delovima tela. Kineska masaža datira od pre 400 godina i ona se postepeno proširivala na Japan, zatim po celoj Aziji, a sada je već zastupljena i u Evropi. U Kini svake godine oko 800 studenata završi tu obuku i nazivaju ih doktorima.
Nakon ručka u podne, u 13 sati je započelo predavanje o slikarstvu Kine. Radi se o savremenom kineskim slikarstvu na posebnoj vrsti papira pravljenom od bambusa. Vodenim bojicama slikar je demonstrirao kako se pravi cveće na lepezi.
U pola 4 je bila poseta gradu duhova Fengdu i brdu Mingshan, gde se nalazi taoistički hram. Radi se o gradu koji leži na reci Jangce, i kako se gradi brana «Tri kanjona», najveća na svetu, koja treba da bude gotova do 2009. godine, celo područje ovog grada biće poplavljeno. Zbog toga su ljudi preseljeni na desnu obalu reke, gde je izgradjen novi Fengdu. U starom delu grada koji je sada već 90% iseljen, na svetom brdu Mingsham nalazi se grad duhova.
Svako ko napusti ovaj svet posećuje ovaj grad duhova. Kada se ulazi u njega, postoje 3 mosta, pri čemu se ulazi srednjim mostom i to neparnim brojem koraka – 3,5,7... i tada se ulazi u područje čistilišta, gde se moraju izvršiti odredjeni zadaci i tada može doći do reinkarncaije, odnosno povratka u ovaj svet. Izlazi se na dva mosta sa strane onog kojim je duša ušla, i to desnim – za reinkarnirani zdrav i dugovečan život i levim za budući bogati život. I ponovni izlazak u ovaj svet mora da bude neparnim brojem koraka. Ukoliko nekoga držimo za ruku kada ulazimo u, i izlazimo iz grada duhova – tada ćemo i budući život da proživimo sa tom osobom.
U čistilištu treba da se izvrše tri zadatka. Prvi zadatak je da se gvozdeni komad gvoždja, težak 182 kg podigne na jednu gozdenu kuglu (uspeo jedan momak Kinez koji tamo radi i koji je očito uvežban). Drugi zadatak je da se predje prilično visok prag na ulazu u jedan od hramova, i to na način da žene ulaze desnom nogom, a muškarci levom. Ukoliko to učine suprotnom nogom, u budućem životu će biti suprotnog pola. (Interesantno je da je svako prešao nogom koja mu obezbedjuje isti pol i u drugom životu). Poslednji, treći zadatak je da se prilikom ulaska u odredjeni hram stane na jedan okrugli komad gvoždja – žene desnom, a muškarci levom nogom, i gledajući napred u ulaz hrama, tako ostane 3 sekunde. Ukoliko se uspe, to je dokaz da se radi o dobrom čoveku koji u proteklom životu ništa loše nije učinio.
Kada smo napuštali brod morali smo da ostavimo ključeve na recepciji, i svako je pri izlasku oko vrata dobio lanac koji je predstavljao bording kartu. Autobusom smo odveženi do podnožja brda, a zatim žičarom, klasičnom, sa dva sedišta, popeli smo se do vrha. U povratku smo na ulazu broda vratili bording karte – kao dokaz da smo putnici broda; dočekali su nas konobari sa vrćim, vlažnim peškirićima, a ključevi od soba su bili naslagani na pultu recepcije. Bukvalno za 2 minuta smo bili u našim kabinama.
Uveče, u 7 sati je kapetan organizovao pozdravnu večeru. Stajao je kraj vrata sa sva tri prevodioca i pozdravljao svakog gosta posebno, rukujući se sa njim. Svakom je uputio nekoliko kurtoaznih reči, koje su prevodioci prevodili.
Pre same večere kapten je održao govor, koji je prevodjen opet na sva tri jezika, a nakon toga je prilazio svakom stolu i nazdravio svakom putniku pojedinačno. Večera koja je usledila imala je 15 vrsta jela i bila je b o ž a n s t v e n a.
Nakon večere održan je program na III spratu, koji je izvela brodska posada.

03.08.
Budjenje putem radija istom muzikom bilo je već u 6 sati. Bio je to poziv da se odmah popnemo na VI sprat na palubu za sunčanje koja predstavlja i vidikovac. Naime, u to vreme smo počeli ulaziti u prvi od tri kanjona buduće brane.
Prvi kanjon, Qutang , dugačak je 8 kilometara. Kanjon je lep, ali nas nije fascinirao koliko smo očekivali, verovatno zbog prelepih kanjona koje i mi u našoj zemlji imamo – Tara, Morača.
Doručak je bio u 7 sati, a u 15 do 8 brod je uplovio u drugi kanjon, koji se zove Wu , dugačak 45 km.
U 10 sati, kod mesta Badong, započeo je izlet na reku Shennong, koja predstavlja sporednu rečicu Jangcea.
Direktno sa našeg broda (President 4), ušli smo u manji dvospratni brod i plovili 1 sat uzvodno duboko, doboko u kopno. Ovde je priroda bila predivna – reka je vrludala, sve okolo je zeleno, stene strme egzotičnih oblika. Na obali smo ugledali jedan čopor majmuna. Zatim smo, obukavši jakne za spasavanje, prešli u drvene čamce, koje su vukli po 6 momaka, Kineza, pridržavajući se i kormilareći jedino bambusovim štapovima. Vožnja je trajala oko sata, a povratak do mesta ukrcaja oko pola sata, jer smo se vraćali nizvodno.
Nešto posle 13 sati bili smo ponovo na našem brodu gde smo ručali. Nakon kratkog odmora ponovo su usledili fakultativni sadržaji: predvanje o biserima, predavanje o tradicionalnoj pripremi i pijenju čaja.
Oko 4 sata brod je prišao u blizinu prve prevodnice i polako je počeo prolaziti kroz svih pet, što će trajati nekoliko časova. Nalazimo se u trećem, Xinling kanjonu.
Apsolutno je fascinirajuće da prolazimo kraj gradova koji za nekoliko godina treba da nestanu. Pomalo je zastrašujuće videti još uvek naseljene kuće, domove nekih ljudi, koji će za tako kratko vreme biti na dnu jezera (nivo vode treba da se podigne za 17 metara).Sem toga mnoga od naselja su već avetinjski prazna, jer su ljudi iseljeni u su nova naselja, podignuta na uzvišenjima.
Uveče je kapten imao oproštajnu večeru. On je opet bio na vratima zajedno sa prevodiocima i cela priča se ponovila. Večera je bila još nestvarnija (ako je to uopšte moguće) nego prethodna. Počela je sa šest predjela, pri čemu je na sredini stola bio tanjir sa šarenom, šarenom pticom feniks okrenutom prema suncu, napravljenom od raznih vrsta povrća. Važno je pomenuti i tzv. slatko-slanu ribu. Način kako je pripremljena, njen izgled ribe-ježa, sve je apsolutno neverovatno i uopšte nije moguće odgonetnuti kako je spremljena. Pored ostalog za večeru su bili i škampi i pekinška patka, mekana kao puter. Jede se na sledeći način: na male, bledo pržene palačinke stavi se komadić patke, zatim dolazi tamni sos sa komadićima luka i malo celera. Palačinka se zatvori i takav «paketić» se stavlja u usta.
Posle večere ponovo je u dansing baru bio program koji je organizovala posada broda. Napolju je padala kiša, sevalo je i grmelo, ali prijatno.
Brod je izašao iz prevodnica. Prolaz je trajao 3 sata. Pristao je. Ovde smo sačekali jutro.

04.08.
U 8 sati, nakon doručka otišli smo u obilazak nove brane. Kiša je padala, ali je stala kada smo bili na samom gradilištu.
Nakon ručka na brodu, u pola 1 je počelo iskrcavanje. Autobusom smo otišli do aerodroma u gradu Yichang, odakle smo oko 16 sati poleteli za Peking, gde smo stigli nakon 1,45 sata leta.
Dočekao nas je vodič Li, veoma spreman i spretan. Na putu do hotela rekao nam je neke podatke o gradu.
Peking ima 6 kružnih tokova oko grada, obim šestog je dugačak 200 km, petog 100 i oni se smanjuju, da bi prvi bio samo 25 km. Inače Peking predstavlja kulturno, ekonomsko, političko, istorijsko, i svakovrsno središte Kine. On je 16 puta veći od Hong Konga. Površinski je 160 km i smeru sever-jug i isto toliko u smeru istok-zapad. Ima izuzetno suvu klimu i dosta vodenih površina, ali veštačkih. U gradu trenutno ima 250 Mc'Donaldsa, pri čemu se planira otvaranje još toliko – do 2008. – kada u Pekingu treba da bude održana Olimpijada. Sa predgradjima, grad ima 16 miliona stanovnika. Aerodrom je od grada udaljen oko 30 km – Peking ima 3 aerodroma.
Stigli smo u hotel - Grand View Garden. Ima 4 zvezdica, zgrada je nova, ali izgradjena u tradicionalnom kineskom stilu. Nalazi se u okviru 2. kružnog toka.

05.08.
Nakon doručka, u 8 sati krenuli smo 50-ak km severno od Pekinga, do čuvenih 13 grobnica iz dinastije Ming. Ova dinastija je imala 16 careva, a njih 13 je sahranjeno na tom području – pored njih i njihove žene i konkubine.
Od 13 grobnica samo je jedna dostupna javnosti, neke su za vreme prohujalih ratova opljačkane, a neke nisu ni otkopane. One se u dogledno vreme neće ni otkopavati, jer se smatra da je zemlja koja pokriva grobnice njihov najbolji zaštitnik, a sem toga za istoriju, da bi se spoznao život dinastije Ming, dovoljno je i ovo što je otkopano.
Otvorena grobnica je grobnica Shi San Linga do koje se dolazi nakon što se prodje Velika crvena kapija i Aleja duhova, koju neki nazivaju i Svetom alejom. U njoj se nalazi 36 natprirodno velikih skulptura, i to 24 skulpture životinja i 12 skulptura ljudi.
Ručak je bio u restoranu koji se nalazi iznad jednog ogromnog prostora gde se vrše intarzije na bakru, što je bilo veoma interesantno.
Nakon ručka daljnjih 30 km dovelo nas je do Velikog kineskog zida. Zaista je upečatljiv. Po nekim podacima je 7 hiljada kilometara dugačak, po nekim 6 300 km, a dozvoljeno je da se poseti samo jedan njegov deo, ostatak ne, odnosno - na sopstvenu odgovornost. Zid u ovakvom stanju je završen pre oko 600 godina u doba dinastije Ming. Gradjen je u 4 faze – prva je započela oko 450 g. pr, n. e.
U hotel smo se vratili oko 18 sati. Nakon kratkog odmora otišli smo individualno do jednog prelepog parka – peške oko 6 km.

06.08.
Danas je bila organizovana posetu Trgu nebeskog mira –Tienanmenu i Zabranjenom gradu.
Tienanmen je ogroman trg, pun je sveta, ali nije neka preterana gužva. Na njemu se nalazi sa jedne strane veliki mauzolej Mao Ce Dunga, sa druge Istorijski muzej Kine, sa treće Velika hala naroda, a sa četvrte se ulazi u Zabranjeni grad.
Zabranjeni grad se tako zove jer je nekad običnom narodu bilo zabranjeno da u njega ulazi. Predstavlja najveće i najbolje očuvano delo nekadašnje kineske arhitekture. U 15. veku Zabranjeni grad je bila rezidencija careva iz Ming i Qing dinastije.
Najznačajnija prostorija je hala najveće harmonije, površine 2 400 m2, koja ima 40 pozlaćenih vrata.
Posle ručka smo posetili Nebeski hram, koji neku nazivaju Nebeskim oltarom, gde je car dolazio da se moli za dobru žetvu, ili za kišu, i sl. To je jedino mesto na kojem je on klečao –to inače to nigde nije činio, čak ni pred Budinom skulpturom.
Uveče je bilo predvidjeno razgledanje grada u trajanju od 4 sata. Prvo smo posetili jednu od 24 stare, zaštićene četvrti grada. To nisu četvrti koje pripadaju kulturnoj baštini, nego su zaštićene utoliko da ne smeju da se ruše i moraju ostati u stanju u kakvom jesu. Ukoliko se nešto popravlja, to se čini tako da izgleda autentično. Uglavnom su to male kućice, ali i nešto veće - onih bogatijih. Male uske uličice još su sužene jer stanovnici često puta na račun ulice naprave kuhinjicu, kako bi više domaćinstava moglo da živi zajedno (praroditelji, roditelji, deca i njihova deca, na pr.).
Posetili smo i jednu porodicu, malo kod njih proboravili, razgovarali sa njima. U istom domaćinstvu – sa dve kuhinje žive roditelji, dva sina i dve snahe, te dvoje unučadi. Imali su i mačku koja je umrla u 21. godini.
Sledila je stara pešačka zona u Pekingu, sa puno malih radnjica i kafanica, nakon čega smo nakon duge vožnje stigli u novu pešačku zonu.
Ovde smo na štandevima sa hranom, kojih je puna jedna poduža ulica, videli pečene zmije, skakavce, pečene škorpione i slične «specijalitete», koje se, na žalost, nismo usudili da probamo. Nakon toga je bio predvidjen shopping u trajanju od 1 sata, kada sem posetila najveću robnu kuću u Pekingu. Impresivna je.
U povratku smo imali jednočasovnu vožnju po osvetljenom gradu, koji zaista deluje impozantno.

07.08.
Poseta Carskoj letnjoj palati usledila je odmah nakon doručka. Radi se o letnjoj rezidenciji carice Cixi, carice udovice koja je svake godine ovde provodila vreme od aprila do oktobra. Dolazila je svojim brodom koji na pramcu ima dragona-zmaja, i to iz Zabranjenog grada, sistemom veštačkih kanala i rečica do jezera, takodje veštačkog, u rezidenciji. Kako svaki vrt treba da ima i vodu i brdo, i ova rezidencija ima i brdo, ali, za rauliku od jezera, ono je prirodno.
Na jezeru se nalazi kopija caričinog broda, koji je napravljen od mermera. Uz jezero se nalazi i ovan, koji prema kineskoj mitologiji čuva od demona, koji eventualno postoje u vodi.
Kako je carica volela da šeta, napravila je 720 m dugo drveno, nadsvođeno, a delom i jednostrano zatvoreno šetalište ukrašeno islikanim prizorima iz istorije Kine i iz života tog doba. Šetalište se poput zmije proteže uz jezero i neverovatno lepo i smirujuće deluje.

08.08.
Rano ujutro smo nakon doručka pošli na aerodrom, gde smo se rastali i od grupe i od Kine. Naime, svi su krenuli na avion Lufthanse za Frankfurt, a mi na drugu stranu, na avion Aeroflota, ka Moskvi.

U Moskvi smo proveli naredna dva dana, i prvim mogućim letom, 10.08 . stigli kući, u Beograd.

Preuzeto sa: link